Уторак, 16.06.2026.

Курсна листа

	Куп.	Прод.	Сред.
	117.03	117.73	117.38
	101.05	101.66	101.35
	127	127.76	127.38

Дигиталне читуље

Дигитално издање

Таг: велики рат

Србија

18.05.2019 у 16:08

Кад Даринка оца и мајку замени карабином и камом

У рат је 1912. добровољно отишла са тринаест година и била трипут рањавана. На ратишту се удала и породила и вратила након седам година као победница са ордењем и чином наредника, али остала непозната за нараштаје којима је даровала слободу. Овај кратак текст биће омаж заборављеном четнику Даринки Симић, која је, према сопственим речима, оца и мајку заменила карабином и камом. Даринка Степановић Симић рођена је 1899. године у Неготину, где јој је отац Миленко, војни чиновник из Црне Горе, био у служби. Мајка јој је била Чачанка. Школовала се у Жагубици, Јасики и Ивањици. Скамију је заменила бусијом, а писаљку револвером, који је раније потајно узимала од оца, на шта јој је увек одговарано покудом да је то неодговарајући женски накит. У четнике се пријавила међу првима у чачанском

Култура

17.05.2019 у 11:51

Изложба „Србија и Срби 1914 - 1918” у Фиренци

Након великог успеха у Риму и Вићенци, изложба Архива Србије „Србија и Срби 1914 - 1918” аутора др Мирослава Перишића и Јелице Рељић од 20. маја гостује у Фиренци, најавили су из Архива Србије. На отварању изложбене поставке у здању Цорридоио Брунеллесћи е Ћиостро ди Леванте - Библиотеца Уманистица 20. маја у 18 сати говиће Горан Алексић, амбасадор Републике Србије у Италији, Масимо Фратини, градски секретар за културу, др Марчело Гарзанити, редовни професор Универзитета у Фиренци, др Мирослав Перишић, директор Архива Србије и Симоне Малаволти, историчар. Изложба прати историју Србије и судбину српског народа у Првом светском рату, а посебна тематска целина посвећена је српско-италијанским односима у периоду од 1914. до 1918. године. Посебна пажња посвећена је документима који

Србија

13.05.2019 у 12:29

Пожртвовани учитељ

Наша најстарија средња школа била је Београдска гимназија основана кнежевским указом из 1839, која је тек од 1890. године добила садашњи назив – Прва београдска гимназија. Она је од самог почетка била веома добро опскрбљена свиме што је било неопходно за ваљану наставу достојну било које другe европске гимназије. Исто тако, и сам професорски кадар био је изузетан. Један од таквих људи, напредних и слободоумних, био је суплент Владимир Малина (1839–1917). Он беше Чех, поданик Фрање Јосифа, који је после школовања дошао у Кнежевину Србију и нашао државни посао, 1880. године, у Другој ваљевској гимназији као наставник немачког језика. Непуне две и по године доцније бива пребачен на исти положај у Зајечарску гимназију. Министарство просвете га шаље даље, 1886. у Другу београдску

Култура

05.05.2019 у 23:30

Породице у вихору рата

Ратне хронике често, и сасвим оправдано, величају добијене битке, подвиге, освојене тврђаве. Ређе читамо о томе како изгледа живот оних који су остали иза те војске: породица, мајке, жене и деца који их чекају или – не дочекају. Један такав дневник, на 400 страна, који је од 1915. до 1918. водила Наталија Аранђеловић (1884–1951), управо је објавио Историјски архив Београда. Наталија је рођена у породици Бајаловић, од мајке Марије и оца Љубомира, пешадијског пуковника и ађутанта краља Милана Обреновића. Њен муж Никола Аранђеловић (1876-1963), на почетку Првог светског рата био је потпуковник, командир телеграфског одељења треће армије, од 1916. помоћник шефа телеграфа у Врховној команди, а после рата редовни професор на Војној академији. Имали су петоро деце: Предрага, Миодрага, Јована,

Србија

21.04.2019 у 10:17

На командном месту кад је најтеже

Неумитна судба све више нам проређује и иначе већ јако проређене редове наших хероја из минулих ратова - пише помен свом саборцу, ратном другу Петру М. Мартиновићу, пуковник у пензији Живојин Благојевић, а објављује „Лист народне захвалности”, штампан у Београду на резмеђи 1939/40. године. Пише и да бригадни ђенерал Мартиновић, измучен тешком болешћу, прекрати себи живот – „тај јунак од оца Мила, артиљеријског командира и из породице која у минула два века даде низ знаменитих људи”. „Тај државни питомац, на војној академији школовани официр, који прође Балканске ратове, а по објави Првог светског, 1914. године, одређен би за шефа штаба Санџачке војске, највећег и најважнијег оперативног тела војске, којом је командовао сердар Јанко Вукотић, армијски ђенерал и Почасни ађутанат Њ. В.

Србија

13.04.2019 у 15:10

Драгачевцу похвала војводе Мишића

Мислило се да је погинуо, те је Радомир Станојевић, грешком добио споменик 1915. године – још за живота. А овај Драгачевац, свој овоземаљски пут окончао је 24 године касније у набујалој Моравици, враћајући се са панађура у Ариљу. Лежи овенчан Орденом златне Карађорђеве звезде са мачевима, на гробљу родног села Горње Краварице, у ком се родио 1884. године, а читав живот био земљорадник кредитне задруге. С једним прекидом – док је јуначио у Великом рату. Милисав Д. Протић у књизи „Драгачево и његови славни синови” наводи да о јунаштву Радомира Станојевића, најречитије сведочанство јесте Похвална наредба војводе Живојина Мишића, команданта Прве армије српске војске, датирана на 25. мај 1918. године. Мишић похваљује наредника Станојевића из кадра Треће чете Првог батаљона 21. Пешадијског

Србија

06.04.2019 у 22:00

Заборављени јунаци

Наш искрени пријатељ турски ђенерал Есад-паша Топтани није био једини честити Албанац који нам је до гроба остао веран, јер их је било још. Ова прича сеже деценију пре избијања Великог рата, у оно доба када су се комитске (четничке) јединице бориле ради одбране Срба који су и даље били под Турцима. У селу Одановцу крај Гњилана живела су двојица младих и честитих горштака истих имена: Алим Достан и Алим Алија. Поштовали су их иако нису били ни аге, ни бегови. Свака неправда их је болела, као и вековна турска окупација, а исто и самовлашће албанских главара. Пошто су витешки одгајани сам комитски покрет им се допадао јер је био скоро епски, а слободарска Србија им је била прави узор у свему. Брзо су постали комите код војводе Вука, јер су својим делима показали своју верност. Када су их

Србија

30.03.2019 у 21:00

Заборављена хероина Великог рата

Досад је у домаћој историографији тврђено да је чувена Милунка Савић најодликованија и жена са највећим војним чином. Случај анонимне Маре Петровић то демантује. Ова ратница преузима њен пиједестал. Без обзира на то њихова ненадмашна и непоновљива дела вечно их крунишу дивљењем и поштовањем. Оставши рано без једног родитеља, мајчине нежности, солидарности, Мара се нашла у окружењу мушкараца који су и од ње очекивали подједнака пожртвовања. Ни теже послове на њиви није одбијала. Породична хармонија изгубљена је одласком мушких чланова у четничке редове. Мара се суочила са новим искушењем оставши сама и без подршке. Све ове тегобе утицале су на њену одлуку да се придружи оцу и брату, што је и учинила. Навикавање на герилски начин живота и адаптирање на војничко устројство није ишло

Србија

23.03.2019 у 18:26

Остарели краљ је био спреман да умре за отаџбину

У најтежој невољи отаџбине, док је новембра ратне 1915. Шваба надирао, а српска војска и народ се повлачили, остарели краљ Петар упутио је своју поруку народу у повлачењу: „Знам да су сви Срби готови умрети за отаџбину. Године су ми одузеле оружје из руку. Ваш изабрани Краљ нема више снаге да поведе своју војску у бој на живот и смрт. Ја сам само слаби старац који ништа не може да уради, сем да вас благослови, све вас, српски војници, грађани, жене и децо српска. Али вам се на једно заклињем – ако нам нове борбе спремају срамоту, да будемо побеђени, нећу преживети ту пропаст, него са отаџбином умрети и ја. Петар, с. р.” На ову краљеву поруку подсећа књига „Ходочашће на Крф” аутора Љубомира Сарамандића. Њене странице сведоче о голготи српске војске у повлачењу преко Албаније и о

Србија

16.03.2019 у 15:23

Под заставама два цара и једног краља

„Свима нам је Добруџе било до грла”, записао је Милић Павић, командант првог пука. Та реченица ишла је од уста до уста бораца Прве српске добровољачке дивизије, која је крајем 1916. године на Дунаву код Игулче данима скелом прелазила реку када је стигла наредба да се и пребачени врате. „Тако нешто може да нареди само идиот. Дивизија у оваквом стању није у стању да ратује”, беснео је пуковник Стојан Поповић, прибележио је Милић у својим сећањима, па и то да је командант дивизије пуковник Хаџић провоцирао Поповића, наредивши му да издвоји за борбу способне војнике ради повратка на фронт. Поповић је свом претпостављеном одговорио: „Господине пуковниче, мој пук има 200 војника способних за борбу, а то је чета. Ја сам командант пука, а не чете, дајте ми пук па ћу да извршим ваше наређење.”

Претходна Следећа

Почетна / Тагови

16.06.2026 у 22:53

Минић: Вероватно ћу бити кандидат за председника Републике Српске

16.06.2026 у 22:34

Америчка обавештајна службa: Ормуски мореуз у рукама Техерана

16.06.2026 у 22:16

Генерал ел-Реза похвалио иранску војну индустрију

16.06.2026 у 22:14

НИС добио нову посебну лиценцу Министарства финансија САД

16.06.2026 у 22:05

У судару код Смедерева осам особа повређено, међу њима троје деце

16.06.2026 у 22:04

Турски медији: Ахмед ал Шара на самиту НАТО