Уторак, 28.07.2026.

Курсна листа

	Куп.	Прод.	Сред.
	117.08	117.78	117.43
	102.65	103.26	102.96
	125.94	126.7	126.32

Дигиталне читуље

Дигитално издање

Таг: песме

Ритам

27.03.2017 у 14:00

Песма која је живела своје стихове

Које срце може да поднесе онај најтежи тренутак када рођено дете последњи пут за собом затвара врата родитељског дома? Како разумети и прихватити да се у једном једином кратком часу све лепо у животу, сав смех, брига, пажња… неумитно селе у прашњаве албуме са старим фотографијама, невешто снимљене тонске или филмске кадрове, сећања свих врста… И када се у остарелу душу увлачи неизлечива осама… Сузе беса Носили смо те на својим рукама На Дан независности А ти си решила све да одбациш И препустиш нас самима себи Ох, која би се друга вољена кћерка Под сунцем небеским Тако понела према свом оцу Пратила сваки његов покрет И стално му говорила „Не!” Сузе беса и сузе жалости Зашто сам ја онај који мора да краде Врати се, дођи код нас Тако смо усамљени А живот протиче

Ритам

20.03.2017 у 18:00

Балада уморног војника

Утицај погубног америчког ратовања у Вијетнаму на рок сцену Америке толико је био јак, а траје и данас, да тражи да се помене још нека композиција инспирисана једном од највећих ноћних мора данашњих житеља САД. Уосталом, у овом ратовању, хиљадама километара далеко од своје отаџбине, Американци су изгубили 58.315 младих људи, док их је рањено више од 153.000. О, Камил О, Камил, реци ми како се осећаш? Борио си се за отаџбину За Бога и због рата А сада ти срце говори Да то не може да буде стварност И зато, испричај ми своју причу Од почетка до краја О свом том блату, и о храбрости, и о крви Да ли си спреман да то свима испричаш Осим онима које си побио Не због Бога, већ због отаџбине и због рата О, Камил, кажи шта ти је мајка рекла Када си све оне људе оставио на

Ритам

13.03.2017 у 15:00

Исконска дилема – време

Да ли ико заиста зна колико је сати Док сам шетао улицом једнога дана Пришао ми је човек и запитао Које време показује сат на мојој руци Шта сам могао да му одговорим Да ли ико данас зна колико је сати (ја не знам) И да ли ико уопште брине (брине о времену) Ако је заиста тако, не могу да схватим зашто Сви имамо и превише времена да – плачемо Другом приликом док сам шетао улицом Згодна дама ме ословила рекавши Да је њен дијамантски сат стао и да се не миче Шта сам могао да кажем Да ли ико данас зна колико је сати (ја не знам) И да ли ико уопште брине (брине о времену) Ако је заиста тако, не могу да схватим зашто Сви имамо и превише времена да – плачемо Следећи пут када сам шетао истом улицом (А људи су јурцали на све стране) Док су ме гурали и мували

Ризница

06.03.2017 у 14:48

Oнај

Онај који се има родити већ постоји у свијету: онај који је надање: Чин је већ у покрету. Но ми ћемо га везати Да нам одговара за кривицу своје љепоте, И опет, и њега ће стезати земља трудна и стара. И ми ћемо га убити, само врло полагано, са истанчаним мукама, да престане нас љубити, да укине наша уздања, да види да је све залуду: и што смо га чекали, и што се родио, и што је хтио, и што је био, он, онај, тај. Ми ћемо га изјаловити, Он ће бити осујећен. Ми имамо радиум. Што ће нам воља и ум? Што ће нам младост? Што ће нам радост? Јер ми смо срећни од пизме и ината. Ми преживљујемо катаклизме, али из баре не можемо. И блато је до врата. И

Ритам

12.02.2017 у 22:00

Поглед у вечност

Шта је то што једну девојку од свега 17 година наводи да се преда мрачним мислима које претаче у стихове? Да ли је искуство које је сакупила у тако кратком животном веку заиста такво да је одлазак у вечност једини пут који се назире на хоризонту? И да ли је Лора Ниро, ауторка композиције „И када умрем” („And When I Die”), била истински искрена када је кроз стихове износила своја размишљања о ономе шта очекује и чему се нада? Одговор би можда могао да се пронађе у чињеници да је своје дело врло брзо продала. За 5.000 долара тада популарном фолк трију Питер, Пол и Мери. Није ни слутила да ће „И када умрем” у каснијој изведби џез-рок групе „Blood, Sweat and Tears” састављене од врхунских инструменталиста, доспети чак до другог места „Билбордове” листе најслушанијих, постати

Ритам

09.01.2017 у 22:00

Две приче за једну песму

Постоје композиције које су у тој мери упечатљиве да слушаоца просто терају да им дода нешто своје, нешто што је лично доживео, да искаже неку муку коју је и сам претурио преко главе. То није просто писање нових стихова, другачијих од оригинала, па можда и бољих. Реч је, једноставно, о емотивној потреби свакога од нас да се укључимо у нешто што нам је по свему блиско али што је неко други или боље уочио, пре схватио или, напросто, умео вештије да срочи. Такав је случај са композицијом „Не, не плачи жено” (No Woman No Cry) Боба Марлија, једног од најмаркантнијих представника реге музике.

Ризница

05.01.2017 у 15:46

Даљина

Даљина, то је лепота меланхолије Вољених звезда које с вечери Сребреним сјајем свемир полије Даљина, то је туга глечера Што усамљени у свом ћутању Суморне своје дане проводе С даљине чудни ветри доводе Мирисе миле прошлих часова Што до нас дођу у свом лутању Шумове драге прошлих гласова Што нам ко тужан лист сикоморе С јесени срцем тужно роморе. Данас, кад дође света промена И када крећеш на далеки пут, Испуњен ми биће сваки душин кут Тугом даљине, лепотом спомена. И знам да ће сутра уморна ми глава Наслонити се клонуло на длан Ти синоћна моја лепа, срећна јава, Бићеш већ сутра мој далеки сан. (Политика 7. јануар 1923. године)

Ризница

15.12.2016 у 12:10

Жао ми је човека

Ни моји преци, ни сељаци мога завичаја издајници нису били. Стизали су на време где правда чека, где је домовина звала; па и ја знам вредност жртава и идеала; али жао ми је, жао ми је човека. Жао ми је човека; али ако слобода и на живот моје браће чека, ако треба бранити истину неку, спокојни будите; нећу им рећи да са бојног поља утекну. Настану ли опет дани да ропство запрети нашој груди, да земља животом морадне да се брани, нећу ни ја ником своме рећи да кукавички напусти мету, али не треба нико да се чуди ако заплачем као све жене и мајке на свету. Тешко је видети да с ломи младо грање, и на звери из пећина да се подижу хајке; тешко је чути над обореним гнездом и писак

Ритам

27.11.2016 у 22:00

Замка броја 420

Да ли се свесно подвргнути каменовању или се, поново сопственом вољом, „урадити“ (дрогирати)? То је дилема коју је после слушања композиције „Кишни дан жена бр. 12 и 35” новоустоличеног нобеловца Боба Дилана мало ко могао да разлучи на прави начин. Наиме, њена основна порука исказана у кључном стиху – „Свако једном доживи каменовање” – може да се доживи на три начина: као исувише често присутна друштвена појава да појединац који на било који начин пожели или чак и успе да се истакне и издигне изнад свеопште чамотиње, постаје жртва непосредног или ширег окружења, а које није спремно да призна индивидуални успех. Напротив, неретко га доживљава као – колективни пораз. Друго тумачење једнако је непријатно и у његовој основи је претпоставка ауторова да човек током свог века у

Ризница

28.10.2016 у 13:40

За столом

Одвише смо били радосни и тужни, Одвећ смелих мисли гајили и брали Све плодове горке кад су идеали Постали стварност в облици ружни. Кад све подједнако мало смисла има, Јер све брзо прође: и љубав и нада; Очајање, срећа — као прамен дима; Живот као празна, шумна кавалкада; Зар ти није често изгледало, друже, Да је недостојно плакати и клети; И да треба рећи: не кличи, не прети! Сва искуства само јадну душу руже. Јер, на крају, све ће бити једно исто: Празни ветри који „memento“ зашуме, Мало трошног праха, ништавило чисто, Крај досадне, дуге и фриволне глуме (Политика, 6. јануара 1933. године)

Претходна Следећа

Почетна / Тагови

28.07.2026 у 07:54

Кнежевић: Тим ЕУ за црногорски доказ да власт неће српски у Уставу

28.07.2026 у 07:45

Од почетка године у Србији убијено седам жена

28.07.2026 у 07:44

Пас извучен жив испод рушевина 29 дана након земљотреса у Венецуели

28.07.2026 у 07:31

Московску област током ноћи напало више од 390 украјинских дронова

28.07.2026 у 07:30

Црногорска полиција дроновима региструје саобраћајне прекршаје

28.07.2026 у 07:25

Трајни симбол стратешког партнерства Срба и Американаца