Bečki čvarci i nemački ćevapi

Od našeg stalnog dopisnika
Zagreb - Tokom dve godine pregovora s Evropskom unijom Hrvatska je shvatila da neke svoje vrednosti mora da sačuva i ozakoni pod skutom Evrope. Na ovo saznanje stimulativno je delovao svojevrsni šok izazvan bečkim čvarcima, ali i nemačkim ćevapčićima sa slikom Dubrovnika. Priča počinje prošle jeseni, kada su se u hrvatskim trgovačkim lancima pojavili uvezeni bečki čvarci, lepo upakovani u providne plastične kutijice od četvrt kile. Nisu bili ni blizu ovdašnjim, slavonskim, da ne pominjemo one preko Dunava, sremske i ostale (o srpskim duvan-čvarcima u Hrvatskoj nemaju pojma). Pomenuti "bečki" stigli su kao nekakav brend, tipa saher torta iz Beča ili bečka šnicla.

Još se prvo iznenađenje nije čestito stišalo, a usledio je pravi šok kada se u medijima pojavila priča o nekom dosetljivom nemačkom mesaru koji je na kutije svojih smrznutih ćevapčića, radi lakšeg prodora do potrošača, stavio prepoznatljivu sliku Dubrovnika. Biser Jadrana Dubrovnik - pa ćevapi, i to još nemački! Bilo je to previše i za Hrvate, pa je preko domaćih medija krenula lavina protesta i zgražavanja.

Jedna od pouka ovog iskustva jeste da su nacionalne gastronomske specifičnosti među najefikasnijim mogućnostima za stvaranje prepoznatljivih simbola - kako se danas voli reći brendova - jedne sredine, odnosno zemlje. I tako je krenulo brendiranje i zaštita porekla za već poznate domaće specijalitete - dalmatinske, istarske, goranske, ličke, zagorske, slavonske, zagrebačke, samoborske itd., a poznati nacionalni restorani širom zemlje takmiče se ko će se pokazati sa originalnijim i ukusnijim karakterističnim jelom za taj region ili lokalnu sredinu. To podstiču i mediji, a ovih dana smo u štampi pročitali da su među najboljim hrvatskim ambasadorima u svetu sada sportisti i kuvari.

Kada su videli šta sve proizvođači hrane u zemljama EU pakuju i prodaju, Hrvati su se uspaničili da će ostati bez zagorskog sira i vrhnja koji se generacijama prodaju na zagrebačkim pijacama, dalmatinskog pršuta, ličke base, slavonskog kulena (još se malo natežu da li je baš kulen ili po ikavskim doseljenicima možda kulin), itd., a krenula je i akcija da se šljivovica zaštiti kao originalni hrvatski proizvod.

Svojevremeno je u Hrvatskoj krenula panična priča kako će ulaskom u EU biti zabranjena proizvodnja i prodaja svih domaćih prehrambenih proizvoda i specijaliteta, a neki su već ronili suze za budućim praznim putevima uz koje se više neće vrteti ražnjevi s mirisnim jaganjcima i prasićima. Međutim, ispostavlja se da je to pogrešna percepcija ujedinjene Evrope i njenih normi.

Suština je u tome da se zbog zdravstvene sigurnosti građana sve mora raditi pod kontrolom, a to podrazumeva tačno poreklo namirnica i poštovanje sanitarnih uslova. Sve se može i dalje proizvoditi, ali čisto i sigurno, a prodavati se ni do sada nije moglo bez dozvole nadležnih organa.

Dakle, u svinjokolje, vruće pečenje i domaću rakiju EU se neće mešati dok to ne izlazi iz hrvatskog dvorišta, mada se nekako čini da bi Evropa volela da se nađe negde u blizini, onako slučajno, kada sa ražnja zamiriše.