Бечки чварци и немачки ћевапи

Од нашег сталног дописника
Загреб - Током две године преговора с Европском унијом Хрватскa je схватила да неке своје вредности мора да сачува и озакони под скутом Европе. На ово сазнање стимулативно је деловао својеврсни шок изазван бечким чварцима, али и немачким ћевапчићима са сликом Дубровника. Прича почиње прошле јесени, када су се у хрватским трговачким ланцима појавили увезени бечки чварци, лепо упаковани у провидне пластичне кутијице од четврт киле. Нису били ни близу овдашњим, славонским, да не помињемо оне преко Дунава, сремске и остале (о српским дуван-чварцима у Хрватској немају појма). Поменути "бечки" стигли су као некакав бренд, типа сахер торта из Беча или бечка шницла.

Још се прво изненађење није честито стишало, а уследио је прави шок када се у медијима појавила прича о неком досетљивом немачком месару који је на кутије својих смрзнутих ћевапчића, ради лакшег продора до потрошача, ставио препознатљиву слику Дубровника. Бисер Јадрана Дубровник - па ћевапи, и то још немачки! Било је то превише и за Хрвате, па је преко домаћих медија кренула лавина протеста и згражавања.

Једна од поука овог искуства јесте да су националне гастрономске специфичности међу најефикаснијим могућностима за стварање препознатљивих симбола - како се данас воли рећи брендова - једне средине, односно земље. И тако је кренуло брендирање и заштита порекла за већ познате домаће специјалитете - далматинске, истарске, горанске, личке, загорске, славонске, загребачке, самоборске итд., а познати национални ресторани широм земље такмиче се ко ће се показати са оригиналнијим и укуснијим карактеристичним јелом за тај регион или локалну средину. То подстичу и медији, а ових дана смо у штампи прочитали да су међу најбољим хрватским амбасадорима у свету сада спортисти и кувари.

Када су видели шта све произвођачи хране у земљама ЕУ пакују и продају, Хрвати су се успаничили да ће остати без загорског сира и врхња који се генерацијама продају на загребачким пијацама, далматинског пршута, личке басе, славонског кулена (још се мало натежу да ли је баш кулен или по икавским досељеницима можда кулин), итд., а кренула је и акција да се шљивовица заштити као оригинални хрватски производ.

Својевремено је у Хрватској кренула панична прича како ће уласком у ЕУ бити забрањена производња и продаја свих домаћих прехрамбених производа и специјалитета, а неки су већ ронили сузе за будућим празним путевима уз које се више неће вртети ражњеви с мирисним јагањцима и прасићима. Међутим, испоставља се да је то погрешна перцепција уједињене Европе и њених норми.

Суштина је у томе да се због здравствене сигурности грађана све мора радити под контролом, а то подразумева тачно порекло намирница и поштовање санитарних услова. Све се може и даље производити, али чисто и сигурно, а продавати се ни до сада није могло без дозволе надлежних органа.

Дакле, у свињокоље, вруће печење и домаћу ракију ЕУ се неће мешати док то не излази из хрватског дворишта, мада се некако чини да би Европа волела да се нађе негде у близини, онако случајно, када са ражња замирише.