PAGANSKI BAL

Gledao sam pre neki dan srpski politički krem i izabrane predstavnike naroda. Punih deset sati, možda malo više. Ozbiljni ljudi, zabrinuti nad svojom ulogom. Galerija poznatih, bogatih i moćnih. Nekima od njih ni vreme ni promene nisu mogli ništa, neki od od njih samo su vizionari prošlosti. Raspravljali su o Kosovu i sudbini Srbije sa njim i bez njega. Ogromna većina nije ni želela da misli o drugoj mogućnosti.

Sve što dolazi posle 1. februara ne može biti izvesno. Kosovo je tema čija je važnost neizmerna i simbolički i realno. Njen značaj ne prestaje, pa će i ostati među Srbima kao eho istorije koja se nekada može i ponoviti. Na Kosovu i oko njega žarište ostaje neugašeno, nezavisno od privida da je "stvar pod kontrolom"

Možda je srpsko političko vođstvo želelo, pa i ostavilo utisak kako je učinilo sve što se dalo uraditi. Pa nam tako ostaje da čekamo bilo šta: neminovnost ili čudo. Radikali su svoju verziju galamdžijskog rodoljublja prilagodili Tomislavu Nikoliću.

Veruju u njegovu predsedničku pobedu koja bi došla kao rezultat nove kosovske kalvarije, ali tu svoju nadu prikrivaju neubedljivim patriotskim ogrtačem. Mnogo teških uvreda i ciničnih doskočica izrečeno je na račun predsednika Tadića, što dovodi u sumnju upravo one koji se sa toliko nepodnošljivog samoljublja busaju u prsa.

Pred tom licemernom agresijom vladajuća koalicija je nastupala više nego defanzivno, skoro krotko bez dovoljno debatne memorije i snage da podseti Vučića i Dačića kako je sve to počelo! Ko je pod Zebrnjakom 10. juna ′99. potpisao kapitulaciju i pobednički napustio pokrajinu!

Ali, to izgleda nije bilo vreme za račune iz srpske traumatične prošlosti. Svi su se bojali kako bi u toj raspravi mogli da izgube više nego što smeju, ili su se nadali dobitku koji je veći i od njihovog samoljublja.

Dok se sve to događalo, većina naroda je imala časove svog potrošačkog pohoda, koji bi mogao da znači kako je građanstvo uglavnom ignorisalo javne verbalne bravure svojih vođa i opozicije. Ankete pokazuju, da osim lične sreće, mira i spokoja, narod ne očekuje ništa drugo. Možda je ljudima dozlogrdilo neprekidno doziranje straha i nade, stalno raspeće između mira i blagostanja i ratnih nagoveštaja.

Samousluge su pune i robe i trošadžija, ne žale se pare. Nova godina je simbol početka, ma kakav on bio. Jedan sociolog kaže da je atak na markete i "molove" izraz oslobađanja od stalnog stresa, kome izgleda nema kraja ni konca. Potroši koliko možeš, koliko imaš, pa i više od toga. Možda te ponovo čekaju izolacija i prazni rafovi. Tako to beše devedesetih, a neki ljudi u ovoj atmosferi pomalo prepoznaju aromu toga doba.

No, valjda neće biti tako! U uličnoj anketi, čovek tek izašao iz srednjih godina reče kako se nada da nećemo iznova u sanitarni kordon, bar da ga nećemo sami izabrati: "Verujem da su se ovi naši `nafatirali` nešto mozga i da pamte onu izolaciju. Pa neka vide šta će sa narodom".

Narod je, pre svega, biračko telo, ona kategorija koja odlučuje o raspodeli moći nad sobom. Slede praznici, idealan ambijent u kome se dobrom kapljicom i gastronomskim hedonizmom razbija nagomilani nespokoj. U Srbiji su u dve sedmice raspoređene dve "najluđe" noći i pravoslavni Božić. Tako smo neprekidno između paganske endemije, pravoslavlja i evropskih civilizacijskih standarda. A oni ne dopuštaju, na primer, spontani pomor čitavih prasećih divizija.

Šta bi bio Srbin za Božić bez praseta na ražnju ili u plehu – još se ne može znati. Osim ako prilikom konkurisanja za Uniju ne proglasimo jednostranu neutralnost u vezi sa surovim odnosom prema inače neodoljivim prasićima.

Kad nas prođe mamurluk, a stvarnost izađe na videlo, sveža godina nam može doneti nove muke, ali i neke mogućnosti izlaska iz velikog škripca. Iz Evrope nas stalno podsećaju da put Srbije ka Uniji i "rešavanje statusa Kosova" nemaju nikakve veze.

Upravo takva tvrdnja nas uverava da su te negirane veze neopozivo čvrste. U verziji koja bi po Srbiju bila najgora, gubitak pokrajine mogao bi da nosi kauzalnost udaljavanja od Unije. U toj opasnosti krije se slabašna mogućnost za srpsku politiku da se izvuče iz škripca. I to samo ako se ratosilja opasnih zaricanja na štetu države.

Dokaz da se stav može promeniti u korist opšteg dobra je ministar vojni koji je posle energične negacije priznao racionalnost srpske vojničke neutralnosti. Mada je taj obrt nastao pre svega u dobrom razumevanju koalicionih interesa. Vojna neutralnost Srbije jeste fikcija, i to iz mnogo razloga. Ali, i to se može zanemariti. Nova godina je, ljudi smo.