ПАГАНСКИ БАЛ

Гледао сам пре неки дан српски политички крем и изабране представнике народа. Пуних десет сати, можда мало више. Озбиљни људи, забринути над својом улогом. Галерија познатих, богатих и моћних. Некима од њих ни време ни промене нису могли ништа, неки од од њих само су визионари прошлости. Расправљали су о Косову и судбини Србије са њим и без њега. Огромна већина није ни желела да мисли о другој могућности.

Све што долази после 1. фебруара не може бити извесно. Косово је тема чија је важност неизмерна и симболички и реално. Њен значај не престаје, па ће и остати међу Србима као ехо историје која се некада може и поновити. На Косову и око њега жариште остаје неугашено, независно од привида да је "ствар под контролом"

Можда је српско политичко вођство желело, па и оставило утисак како је учинило све што се дало урадити. Па нам тако остаје да чекамо било шта: неминовност или чудо. Радикали су своју верзију галамџијског родољубља прилагодили Томиславу Николићу.

Верују у његову председничку победу која би дошла као резултат нове косовске калварије, али ту своју наду прикривају неубедљивим патриотским огртачем. Много тешких увреда и циничних доскочица изречено је на рачун председника Тадића, што доводи у сумњу управо оне који се са толико неподношљивог самољубља бусају у прса.

Пред том лицемерном агресијом владајућа коалиција је наступала више него дефанзивно, скоро кротко без довољно дебатне меморије и снаге да подсети Вучића и Дачића како је све то почело! Ко је под Зебрњаком 10. јуна ′99. потписао капитулацију и победнички напустио покрајину!

Али, то изгледа није било време за рачуне из српске трауматичне прошлости. Сви су се бојали како би у тој расправи могли да изгубе више него што смеју, или су се надали добитку који је већи и од њиховог самољубља.

Док се све то догађало, већина народа је имала часове свог потрошачког похода, који би могао да значи како је грађанство углавном игнорисало јавне вербалне бравуре својих вођа и опозиције. Анкете показују, да осим личне среће, мира и спокоја, народ не очекује ништа друго. Можда је људима дозлогрдило непрекидно дозирање страха и наде, стално распеће између мира и благостања и ратних наговештаја.

Самоуслуге су пуне и робе и трошаџија, не жале се паре. Нова година је симбол почетка, ма какав он био. Један социолог каже да је атак на маркете и "молове" израз ослобађања од сталног стреса, коме изгледа нема краја ни конца. Потроши колико можеш, колико имаш, па и више од тога. Можда те поново чекају изолација и празни рафови. Тако то беше деведесетих, а неки људи у овој атмосфери помало препознају арому тога доба.

Но, ваљда неће бити тако! У уличној анкети, човек тек изашао из средњих година рече како се нада да нећемо изнова у санитарни кордон, бар да га нећемо сами изабрати: "Верујем да су се ови наши `нафатирали` нешто мозга и да памте ону изолацију. Па нека виде шта ће са народом".

Народ је, пре свега, бирачко тело, она категорија која одлучује о расподели моћи над собом. Следе празници, идеалан амбијент у коме се добром капљицом и гастрономским хедонизмом разбија нагомилани неспокој. У Србији су у две седмице распоређене две "најлуђе" ноћи и православни Божић. Тако смо непрекидно између паганске ендемије, православља и европских цивилизацијских стандарда. А они не допуштају, на пример, спонтани помор читавих прасећих дивизија.

Шта би био Србин за Божић без прасета на ражњу или у плеху – још се не може знати. Осим ако приликом конкурисања за Унију не прогласимо једнострану неутралност у вези са суровим односом према иначе неодољивим прасићима.

Кад нас прође мамурлук, а стварност изађе на видело, свежа година нам може донети нове муке, али и неке могућности изласка из великог шкрипца. Из Европе нас стално подсећају да пут Србије ка Унији и "решавање статуса Косова" немају никакве везе.

Управо таква тврдња нас уверава да су те негиране везе неопозиво чврсте. У верзији која би по Србију била најгора, губитак покрајине могао би да носи каузалност удаљавања од Уније. У тој опасности крије се слабашна могућност за српску политику да се извуче из шкрипца. И то само ако се ратосиља опасних зарицања на штету државе.

Доказ да се став може променити у корист општег добра је министар војни који је после енергичне негације признао рационалност српске војничке неутралности. Мада је тај обрт настао пре свега у добром разумевању коалиционих интереса. Војна неутралност Србије јесте фикција, и то из много разлога. Али, и то се може занемарити. Нова година је, људи смо.