Darežljivi debeljko

Da ga nema trebalo bi ga izmisliti. Pa taj Deda Mraz ima učinak kao ekstraprofiteri. Mada, protekle nedelje opet su ga napadali oni što uopšte ne veruju da u radiju žive mali ljudi i da nam simpatični dekica s poklonima ulazi kroz odžake. Naravno, odmah su skočili roditelji dece koja sa zadovoljstvom čekaju poslednje dane decembra da bi dobili poklone. Kažu, taman su klince ubedili da dobroćudni debeljko u crvenom odelu donosi lutke s baterijama, robote, šetajuće dinosauruse i ostalu tehničku robu, iz Laponije na pozlaćenim sankama, kad ustadoše protivnici tog zamlaćivanja dece.

U susednoj Hrvatskoj svojevremeno su se čule burne rasprave o tome da li je Deda Mraz novopaganski lik jeftine, eksploatatorske ekonomije koji nema nimalo veze sa Isusom Hristom. U muslimanskim državama verske vođe su prethodnih godina poručivale da je darežljivi dedica šejtanske prirode. Na Kubi su komunisti pokušavali da ga zabrane, tvrdeći da je simbol američke mentalne kolonizacije.

Kod nas, tvrdilo se, da su ga pedesetih godina uvele partijske direktive, kao dokaz otvorenosti zemlje prema Zapadu. Sedamdesetih godina nordijske države žestoko su se sporile koja je domovina uglednog starca.

Ni mi mu, ne tako davno, nismo ostali dužni. Mitropolit Amfilohije je još pre neku godinu Deda Mraza nazvao "nekim čudovištem i nepostojećim lažljivim bićem", tako da ni ovonedeljni najnoviji napadi nisu ništa novo. Izdržava Deda Mraz. I izdržavaće dok god ga podržavaju deca i trgovci. Koliko para inkasiraju sredinom decembra, ko bi bio lud među njima da tvrdi da Santa Klaus i Per Noel ne postoje.

A učinak mu je stvarno neverovatan. Oni što su napadali lik i delo Deda Mraza sračunali su da u jednoj jedinoj novogodišnjoj noći, deka, čije se godine ne znaju, poseti oko 110 miliona domova. Zbog toga samo u jednoj sekundi mora da zakuca na vrata 967 kuća. Njegove sanke jure 1.080 kilometara u sekundi, što je čak 3.200 puta brže od zvuka. Ako bi svakom mališanu ostavio poklon, ne teži od kilogram, saonice i vreća za darove morale bi da izdrže teret od gotovo 500.000 tona!

Dok darežljivi čovek krstari planetom u saonicama koje mu vuku leteći jeleni, ni zoolozi nisu sedeli dokoni. Tvrde da sanke vuku obavezno ženke irvasa. Jer, mužjacima uoči Nove godine, zbog hormonskih promena, otpadaju rogovi, a naravno, svi znamo da su glavni vozači gospodina Mraza vlasnici prelepih rogova. Eto, znači dekica se snašao. Oslonio se na ženski rod i ne briga što ga neki napadaju. Mada ga svuda drugačije oslovljavaju. Za male Japance je Santono Odžisen (Ujka Santa), Italijani ga oslovljavaju sa Babo Natale (Otac Božić), za žitelje Kostarike, Kolumbije, Meksika on je Ninjo Hesus (Dete Isus). Kod nas je do Drugog svetskog rata poklone delio Božić Bata. Obavezno kao sedokosi deka, rumenih obraza, sa crveno-belom kapom i vrećom poklona.

Od davnina su uticaji raznih naroda, kultura, religija, menjali izgled darežljivog gospodina. Početak mita najčešće se dovodi u vezu sa svetim Nikolom, zaštitnikom mornara i putnika. Jašući na belom konju, Nikolaj Čudotvorac posećivao je i darivao decu koja su tokom godine bila dobra. Mali, pospani domaćini u prozoru bi ostavljali čiste cipelice u koje bi im sveti Nikola spuštao poklone. Sadašnjem imidžu Deda Mraza, početkom 19. veka, kumovali su, ko drugi, do preduzimljivi Amerikanci. Profesor Klement Mur, daleke 1823. godine, napisao je pesmu svojoj deci o dolasku svetog Nikole. Njegov zemljak, slikar Tomas Nast, pedesetak godina kasnije, inspirisan ovim stihovima, nacrtao je prvog Deda Mraza, onog koga danas prepoznajemo. I u koga želimo da verujemo. Kao u u Trnovu Ružicu, u Harija Potera, španske serije. Lepo i postoji samo u našim glavama.