Na birou ne nude posao u policiji

Niz godina Policijska uprava za grad Beograd ima problem pri „regrutovanju” policajaca, posebno onih koji su rođeni ili odrasli u prestonici. Da bi službene potrebe MUP-a Srbije na području glavnog grada bile zadovoljene jedino rešenje pronađeno je u angažovanju policajaca koji žive u drugim gradovima, pa tako ima onih koji redovno dolaze na posao u Beograd iz Novog Pazara, Niša ili Loznice. Posle radnog vremena vraćaju se svojim kućama, neretko preko dobrog dela Srbije.

A nezaposlenih Beograđana od 20 do 29 godina, koji su u dobi poželjnoj za zasnivanje radnog odnosa u policiji, na evidenciji Nacionalne službe za zapošljavanje ima 20626. Ali „na birou”, kako i danas mnogi popularno zovu službu za zapošljavanje, posao u MUP-u se ne nudi.

Kako smo saznali od Nemanje Novakovića, iz beogradske filijale Nacionalne službe za zapošljavanje, MUP i vojska se ne oglašavaju preko ove ustanove, već putem posebnih konkursa, pa tako ovaj zavod ni ne nudi posao potencijalnim čuvarima reda.

– Radi se o zatvorenim, državnim institucijama sa sopstvenim mehanizmima zapošljavanja i rigoroznim testovima za kandidate – objašnjava Novaković. 

Kako je za naš list objasnio dr Dobrivoje Radovanović, psiholog i dekan beogradskog Fakulteta za specijalnu edukaciju i rehabilitaciju, razlozi za kadrovske probleme beogradske policije su složeni i višestruki, ali jedan od osnovnih jeste da je policajac praktično svakodnevno život izlaže riziku.

– Takođe, beogradska deca imaju više šanse da nađu posao u drugoj branši. Plate policajaca su male. Kada platite stanarinu, koja je neretko i do 300 evra, od plate vam ne ostaje dovoljno za normalan život. Šanse za trajno rešavanje stambenog problema su minimalne, a država bi u to morala da ulaže mnogo više sredstava – ističe Radovanović.

Angažovanje policajaca koji nekoliko sati svakog dana putuju do posla i natrag ima i bezbednosni rizik budući da je na ovim ljudima da hladne glave odlučuju o delikatnim stvarima kao što su upotreba sredstava prinude, posebno vatrenog oružja.

– Još jedna loša strana je da vas šef može prekomandovati kad god mu se učini da ste ga popreko pogledali. Povrh svega u unutrašnjosti je ekonomska situacija teža, a rad u policiji nakon završenog jednogodišnjeg kursa u Sremskoj Kamenici pruža nekakvu sigurnost što se gubitka posla tiče, pa makar radno mesto bilo i daleko od kuće – kaže Radovanović.

Rad u policiji nije dovoljno cenjen u društvu, slaže se mr Blagoje Milinić, ekspert za pitanja bezbednosti saobraćaja i bivši visoki rukovodilac Uprave saobraćajne policije MUP-a Srbije. Beograđani, smatra on, imaju mogućnost da traže lakše a bolje plaćene poslove, koji ne traže celog čoveka 24 časa.

– Ipak, ima naznaka da mladi iz Beograda postaju policajci češće nego ranije verovatno prinuđeni nemogućnošću nalaženja drugog posla – tvrdi Milinić.

On ističe da su Beograđani veoma poželjni za profesiju saobraćajca u prestonici i to iz jednostavnih razloga: navikli su na saobraćaj velegrada od malih nogu, poznaju ulice i što je za svakog policajca važno – komšije u kraju u kojem su odrasli ili duže vreme stanuju.

Mile Novaković, bivši načelnik Uprave kriminalističke policije MUP-a Srbije, danas zaposlen u detektivskoj agenciji „Mikra”, osnovnim problemom smatra nerešeno stambeno pitanje policajaca bez obzira na to da li žive ili rade u Beogradu ili u unutrašnjosti.

– Rešenje je možda u obezbeđivanju povoljnih kredita. Policajci koji u Beogradu rade sa završenom srednjom školom uglavnom bi se rado vratili u svoje gradove ako bi tamo bilo mesta za njih. Kada je reč o visokoobrazovanim policijskim kadrovima za njih važi ono što i za druge profesije – ko završi fakultet u Beogradu po pravilu želi karijeru u glavnom gradu, ne želi da se vraća u rodno mesto u kome ima manje mogućnosti za profesionalno napredovanje – kaže Novaković.

Tereza Bojković