На бироу не нуде посао у полицији

Низ година Полицијска управа за град Београд има проблем при „регрутовању” полицајаца, посебно оних који су рођени или одрасли у престоници. Да би службене потребе МУП-а Србије на подручју главног града биле задовољене једино решење пронађено је у ангажовању полицајаца који живе у другим градовима, па тако има оних који редовно долазе на посао у Београд из Новог Пазара, Ниша или Лознице. После радног времена враћају се својим кућама, неретко преко доброг дела Србије.

А незапослених Београђана од 20 до 29 година, који су у доби пожељној за заснивање радног односа у полицији, на евиденцији Националне службе за запошљавање има 20626. Али „на бироу”, како и данас многи популарно зову службу за запошљавање, посао у МУП-у се не нуди.

Како смо сазнали од Немање Новаковића, из београдске филијале Националне службе за запошљавање, МУП и војска се не оглашавају преко ове установе, већ путем посебних конкурса, па тако овај завод ни не нуди посао потенцијалним чуварима реда.

– Ради се о затвореним, државним институцијама са сопственим механизмима запошљавања и ригорозним тестовима за кандидате – објашњава Новаковић. 

Како је за наш лист објаснио др Добривоје Радовановић, психолог и декан београдског Факултета за специјалну едукацију и рехабилитацију, разлози за кадровске проблеме београдске полиције су сложени и вишеструки, али један од основних јесте да је полицајац практично свакодневно живот излаже ризику.

– Такође, београдска деца имају више шансе да нађу посао у другој бранши. Плате полицајаца су мале. Када платите станарину, која је неретко и до 300 евра, од плате вам не остаје довољно за нормалан живот. Шансе за трајно решавање стамбеног проблема су минималне, а држава би у то морала да улаже много више средстава – истиче Радовановић.

Ангажовање полицајаца који неколико сати сваког дана путују до посла и натраг има и безбедносни ризик будући да је на овим људима да хладне главе одлучују о деликатним стварима као што су употреба средстава принуде, посебно ватреног оружја.

– Још једна лоша страна је да вас шеф може прекомандовати кад год му се учини да сте га попреко погледали. Поврх свега у унутрашњости је економска ситуација тежа, а рад у полицији након завршеног једногодишњег курса у Сремској Каменици пружа некакву сигурност што се губитка посла тиче, па макар радно место било и далеко од куће – каже Радовановић.

Рад у полицији није довољно цењен у друштву, слаже се мр Благоје Милинић, експерт за питања безбедности саобраћаја и бивши високи руководилац Управе саобраћајне полиције МУП-а Србије. Београђани, сматра он, имају могућност да траже лакше а боље плаћене послове, који не траже целог човека 24 часа.

– Ипак, има назнака да млади из Београда постају полицајци чешће него раније вероватно принуђени немогућношћу налажења другог посла – тврди Милинић.

Он истиче да су Београђани веома пожељни за професију саобраћајца у престоници и то из једноставних разлога: навикли су на саобраћај велеграда од малих ногу, познају улице и што је за сваког полицајца важно – комшије у крају у којем су одрасли или дуже време станују.

Миле Новаковић, бивши начелник Управе криминалистичке полиције МУП-а Србије, данас запослен у детективској агенцији „Микра”, основним проблемом сматра нерешено стамбено питање полицајаца без обзира на то да ли живе или раде у Београду или у унутрашњости.

– Решење је можда у обезбеђивању повољних кредита. Полицајци који у Београду раде са завршеном средњом школом углавном би се радо вратили у своје градове ако би тамо било места за њих. Када је реч о високообразованим полицијским кадровима за њих важи оно што и за друге професије – ко заврши факултет у Београду по правилу жели каријеру у главном граду, не жели да се враћа у родно место у коме има мање могућности за професионално напредовање – каже Новаковић.

Тереза Бојковић