OSTRVO S BLAGOM

Beograd je jedna prilično ružna i nezanimljiva naseobina. Da ovo kažem mislim da imam pravo, s obzirom da sam rođen u njemu, kao uostalom i moji roditelji, babe i dede, čak i jedna prababa (u Balkanskoj ulici). Pri tom, ne verujem da ima mnogo ljudi koji više od mene vole svoj rodni grad. Uostalom, skoro svi sadržaji mojih filmova se odvijaju baš u Beogradu,a meni samom teško je da smislim bilo šta što izlazi iz njegovih okvira.

Nadam se da nije potrebno dokazivati koliko loše je i bez ukusa građen. Na prste jedne ruke mogu se izbrojati njegova stvarno lepa i vredna zdanja, a to kako je zapušten, pregrađivan i nadgrađivan, naročito poslednjih dvadesetak godina, odmah upada u oči. Možda bi tu i tamo zasijala poneka fasada ili bi nam pojedini haustor otkrio lepotu keramike kojom su beogradske kuće opremane između 1930.i 1940.godine da sve nije u krajnje derutnom stanju. Šezdesetih godina bilo je pokušaja da se obnovi ono što je između dva rata predstavljalo poštovanja dostojan napor da se beogradska arhitektura podigne na evropski nivo,ali sve to zajedno pojeli su nebriga i zub vremena.

Doskora se tvrdilo kako Beograd jeste pomalo ružnjikav ali ima svoj „nedokučivi, čarobni”, ili kakav već „duh”. Bojim se da je ta fiktivna supstanca ishlapila kada je krajem osamdesetih otvorena Pandorina kutija pa je odavde glavom bez obzira pobeglo sve što je vredelo. Ti koji su otišli iz našeg grada poneli su, izgleda, sa sobom i beogradski „duh” pa se on verovatno pre može pronaći u Sidneju, Njujorku ili Vankuveru nego ovde.

Pre neki dan sam, međutim, pri velikoj pripeci, u trenutku dok sam bežao u senku okolnih zgrada, na ulazu u Kalemegdanski park spazio grupu mladih ljudi. Bili su sagnuti nad ostatkom nekakvog zida, očigledno tek iskopanog prilikom rekonstrukcije tramvajskih šina. Neki od njih nisu imali ni kapu. Ispostavilo se da je to ekipa sasvim golobradih arheologa koji su, s obzirom na užareni dan, očigledno bili poneseni uzbuđenjem zbog otkrića koje je stajalo ispred njih.

Odlučio sam da reskiram sunčanicu i pogledam šta oni to čeprkaju. Nešto malo stariji, glavni arheolog (takođe nije imao kapu) objasnio mi je kako se radi o delu rimskog kastruma, nekoj vrsti kasarne, koji je tu sagrađen pre oko dve hiljade godina i kasnije prerastao u limes, moćno utvrđenje koje je služilo za obezbeđenje granica Rimskog carstva. Taj podzemni kolos pruža se od zoološkog vrta pa sve do Rajićeve ulice (jedan njegov deo može se videti u podrumu gradske biblioteke). Ono što me je iznenadilobila je činjenica da je od drevnog utvrđenja otkopano tek pet posto??? Da, da. A i ovo što su upravo pronašli (radi se o prilaznom putu za glavni bastion) biće, zbog nastavka radova na trasi „dvojke”, zakopano do kraja sedmice! Dakle, glavni deo te misteriozne građevine nalazi se na ulazu u park, tačno ispod onih baba što prodaju goblene i hekleraj, i prostire se sve do lavova i hijena, dole kod Vuka Bojovića.

Posle sam razmišljao o činjenici da te babe i divlje životinje sede na nečem možda jako značajnom, na nalazištu čijim bi se iskopavanjem promenila slika ne samo ovog grada nego ko zna čega još. Ako tome dodamo činjenicu da ni ostali delovi Kalemegdanske tvrđave još uvek nisu sasvim dostupni (računa se da je istraženo svega devet odsto), onda mi se čini da Kalemegdan predstavlja jedno veliko ostrvo na kome se nalazi zakopano blago. Mapu imamo, treba samo zariti lopatu i početi.

Mora se priznati da je poslednjih desetak godina ipak urađeno dosta toga. Sećam se Kalemegdanske tvrđave mog detinjstva. Neodoljivo je podsećala na džunglu,a njene zidine više su ličile na gomilu neraščišćenog kamenja po kojoj su bauljali ljubavni parovi zadovoljni što su najzad pronašli mesto na kome ih niko neće uznemiravati. Sve je delovalo krajnje zapušteno i – napušteno.

Sada Kalemegdanska tvrđava polako izranja na svetlost dana i pokazuje nam koliko smo vremena izgubili zaboravivši na nju. Jer šta Beograd ima veće, značajnije i uzbudljivije od svoje tvrđave? Da li se bilo šta u ovome gradu u pogledu značaja i lepote može meriti sa njom? Ko zaslužuje veću potporu i poštovanje od ljudi koje je vaskrsavaju, pre svega arheologa, tih marljivih i neupadljivih ljudi koji u tišini, milimetar po milimetar skidaju veo kojim je od nas skrivena ta lepotica?