ОСТРВО С БЛАГОМ

Београд је једна прилично ружна и незанимљива насеобина. Да ово кажем мислим да имам право, с обзиром да сам рођен у њему, као уосталом и моји родитељи, бабе и деде, чак и једна прабаба (у Балканској улици). При том, не верујем да има много људи који више од мене воле свој родни град. Уосталом, скоро сви садржаји мојих филмова се одвијају баш у Београду,а мени самом тешко је да смислим било шта што излази из његових оквира.

Надам се да није потребно доказивати колико лоше је и без укуса грађен. На прсте једне руке могу се избројати његова стварно лепа и вредна здања, а то како је запуштен, преграђиван и надграђиван, нарочито последњих двадесетак година, одмах упада у очи. Можда би ту и тамо засијала понека фасада или би нам поједини хаустор открио лепоту керамике којом су београдске куће опремане између 1930.и 1940.године да све није у крајње дерутном стању. Шездесетих година било је покушаја да се обнови оно што је између два рата представљало поштовања достојан напор да се београдска архитектура подигне на европски ниво,али све то заједно појели су небрига и зуб времена.

Доскора се тврдило како Београд јесте помало ружњикав али има свој „недокучиви, чаробни”, или какав већ „дух”. Бојим се да је та фиктивна супстанца исхлапила када је крајем осамдесетих отворена Пандорина кутија па је одавде главом без обзира побегло све што је вредело. Ти који су отишли из нашег града понели су, изгледа, са собом и београдски „дух” па се он вероватно пре може пронаћи у Сиднеју, Њујорку или Ванкуверу него овде.

Пре неки дан сам, међутим, при великој припеци, у тренутку док сам бежао у сенку околних зграда, на улазу у Калемегдански парк спазио групу младих људи. Били су сагнути над остатком некаквог зида, очигледно тек ископаног приликом реконструкције трамвајских шина. Неки од њих нису имали ни капу. Испоставило се да је то екипа сасвим голобрадих археолога који су, с обзиром на ужарени дан, очигледно били понесени узбуђењем због открића које је стајало испред њих.

Одлучио сам да рескирам сунчаницу и погледам шта они то чепркају. Нешто мало старији, главни археолог (такође није имао капу) објаснио ми је како се ради о делу римског каструма, некој врсти касарне, који је ту саграђен пре око две хиљаде година и касније прерастао у лимес, моћно утврђење које је служило за обезбеђење граница Римског царства. Тај подземни колос пружа се од зоолошког врта па све до Рајићеве улице (један његов део може се видети у подруму градске библиотеке). Оно што ме је изненадилобила је чињеница да је од древног утврђења откопано тек пет посто??? Да, да. А и ово што су управо пронашли (ради се о прилазном путу за главни бастион) биће, због наставка радова на траси „двојке”, закопано до краја седмице! Дакле, главни део те мистериозне грађевине налази се на улазу у парк, тачно испод оних баба што продају гоблене и хеклерај, и простире се све до лавова и хијена, доле код Вука Бојовића.

После сам размишљао о чињеници да те бабе и дивље животиње седе на нечем можда јако значајном, на налазишту чијим би се ископавањем променила слика не само овог града него ко зна чега још. Ако томе додамо чињеницу да ни остали делови Калемегданске тврђаве још увек нису сасвим доступни (рачуна се да је истражено свега девет одсто), онда ми се чини да Калемегдан представља једно велико острво на коме се налази закопано благо. Мапу имамо, треба само зарити лопату и почети.

Мора се признати да је последњих десетак година ипак урађено доста тога. Сећам се Калемегданске тврђаве мог детињства. Неодољиво је подсећала на џунглу,а њене зидине више су личиле на гомилу нерашчишћеног камења по којој су бауљали љубавни парови задовољни што су најзад пронашли место на коме их нико неће узнемиравати. Све је деловало крајње запуштено и – напуштено.

Сада Калемегданска тврђава полако израња на светлост дана и показује нам колико смо времена изгубили заборавивши на њу. Јер шта Београд има веће, значајније и узбудљивије од своје тврђаве? Да ли се било шта у овоме граду у погледу значаја и лепоте може мерити са њом? Ко заслужује већу потпору и поштовање од људи које је васкрсавају, пре свега археолога, тих марљивих и неупадљивих људи који у тишини, милиметар по милиметар скидају вео којим је од нас скривена та лепотица?