Vozni red bez „Rica” na točkovima

Bili smo važna tačka na njegovoj putanji i u zbilji i u fikciji. „Vija Belgrade” pisalo je na većini linija Orijent ekspresa, a Herkul Poaro se nadao da će baš u Beogradu naći slobodno mesto u kompoziciji koja ide do Kalea. Zatim se zaglavio u snežnoj mećavi malo dalje, kod Vinkovaca, ali je na kraju uspešno rešio „Ubistvo u Orijent ekspresu”.

Ovih dana je stigla vest o „ubistvu Orijent ekspresa” koja je sigurno rastužila nostalgičare i romantične zaljubljenike u vozove, a neke je možda i zbunila. Jer, avanture na šinama reklamiraju se pomoću iste dve magične reči i mogu se u 21. veku rezervisati preko Interneta i to ne samo u Evropi, već i u Aziji i Severnoj Americi.

Ali jedan je bio Orijent ekspres, i te dve reči koje asociraju na luksuz i davna vremena sporog življenja, nestaće do kraja godine iz redova vožnje evropskih železnica. Noćna vožnja spavaćim kolima na relaciji Beč–Strazbur, poslednja deonica linije koja je nekada povezivala dva kraja Starog kontinenta od Pariza do Istanbula, ukida se od 12. decembra.

Uzmicao je „parče po parče” pred sve popularnijim avionima i modernim brzim vozovima. Te-že-ve ga je pre dve godine istisnuo sa deonice Pariz–Strazbur, a Orijent je „izgubio” još 1977, kada je poslednji put išao do Istanbula.

Oni koji pamte malo duže kažu da odavno nema onog Orijent ekspresa za koji znaju, bilo iz ličnog iskustva, bilo iz priče – kupea od mahagonija u kojima su se sastajali Edvard Osmi i Volis Simpson, čijim su hodnicima šetali Greta Garbo, Marlen Ditrih, Mata Hari...

Danas kada avionska karta niskotarifnim kompanijama na istoj relaciji košta pedesetak evra, trodnevno putešestvije od Grada svetlosti do Orijenta trasama koje su se menjale kako su počinjali i završavali ratovi, pomerale se granice i padale „zavese” deluje kao čista egzotika.

Kada je 1883. sa pariske stanice Gar de l’est krenulo čedo Belgijanca Žorža Naželmakera i njegove „Kompani enternasional de vagon-li”, samo najbogatiji su bili među putnicima koji su ušli u njegova spavaća kola i vagon-restorane, u početku ne tako luksuzne. Put je vodio do Đurđeva u Rumuniji, pa trajektom preko Dunava u Bugarsku, zatim drugim vozom do Varne i odatle parobrodom do Konstantinopolja.

Beograd i Niš su ušli u trasu najčuvenijeg evropskog voza 1. novembra 1885, pošto je ispunjen važan uslov – u septembru 1884. Srbija je zvanično dobila „gvozdeni put” od Beograda do Niša. No planine od Niša do Plovdiva putnici su prelazili u kočijama, jer u Bugarskoj nije bila sasvim gotova železnica sve do juna 1989. i tada je uvedena prva neprekidna linija od pariskog Gar de l`esta do Konstantinopolja. Tri noći i dva dana putovalo se do čuvene stanice Sirkeči, u kojoj se i danas nalazi restoran Orijent ekspres sa fotografijama slavnih gostiju.

Prvi svetski rat je doneo pauzu do 1918, da bi naredne godine bila uvedena linija preko Venecije i Trsta kroz novi tunel Simplon u Alpima.

To su bili zlatni dani „voza za Stambol” (tako je Grejem Grin nazvao svoj roman). Postao je omiljen među diplomatama, plemićima i buržoazijom, a legenda kaže da je u svakoj kompoziciji bilo bar nekoliko špijuna i dama za zabavu.

Livrejisano osoblje, kupei obloženi mahagonijem, najskuplji kristal, najfinija vina i gastronomske čarolije urezali su se u sećanje, pa su se se priče o tome ispredale decenijama kasnije, kao i one o evropskih lepoticama koje su se uvek ukrcavale i izlazile na istim stanicama.

Deo te atmosfere može da se oseti i danas. Oko 1.500 funti košta karta u jednom pravcu od Londona do Venecije u privatnom turističkom vozu Venis–Simplon Orijent ekspres, koji postoji od 1982, ali vozi samo od marta do novembra.

Džins i patike su nezamislivi, baš kao što su bili nekada u onom pravom „Ricu na točkovima”.

Za 31 sat pređe se relacija koju avion savlada za dva sata, ali za one koji drže do stila isplati se.

Američki preduzetnik, zaljubljenik u vozove, potrošio je vremena i novca, kažu 20 miliona dolara, da pronađe i obnovi originalne vagone i da im povrati sjaj i raskoš, uz sve savremene standarde bezbednosti.

-----------------------------------------------------------

Kralj vozova i voz kraljeva

Orijent-ekspresom su putovali gotovo svi evropski monarsi tog doba – grčki kralj Đorđe, bugarski kraljevi Ferdinand i njegov naslednik Boris, Leopold Drugi belgijski, engleski kraljevi Edvard Sedmi i Edvard Osmi, švedski kralj Gustav.

Zato su ga zvali „krljem vozova i vozom kraljeva”, a neki su voleli i da zasednu u lokomotivu.

Ostalo je zabeleženo da su bugarski kralj Ferdinand i njegov sin Boris rado upravljali Orijent ekspresom, shvatajući da bar na teritoriji njihove zemlje to niko ne može da im zabrani. Boris je jednom prilikom čak izazvao incident tako što je, da bi izbegao njemu nepodnošljivo kašnjenje, podigao temperaturu u parnom kotlu toliko da je eksplodirao, i oba ložača su poginula, piše E. H. Kukridž u knjizi „Život i doba najslavnijeg voza u istoriji”.

-----------------------------------------------------------

Jedan sudar i jedna bomba

Tokom decenija krstarenja s kraja na kraj Evrope vozovi na liniji Orijent ekspres imali su relativno malo nesreća.

Prvi i jedini veliki sudar dogodio se 1929. sa teretnim vozom istočno od Pariza. Poginuli su mašinovođa, ložač i kondukter, ali niko od putnika nije povređen.

Tri godine kasnije, kada je krenuo iz Pešte u pravcu Pariza eksplozija je raznela pola jednog vagona, a devet kola se sa sve lokomotivom survalo u provaliju. Poginulo je više od dvadeset putnika raznih nacionalnosti. Krivac za nesreću, izvesni bivši mađarski fašistički oficir, obešen je 1936. godine.

-----------------------------------------------------------

Od krimića do video-igrice

Agata Kristi je prvi put putovala Orijent ekspresom 1928. godine. Nekoliko meseci kasnije voz se na putu iz Istanbula šest dana zaglavio u snežnoj mećavi. Nešto slično se slavnoj spisateljici desilo na sledećem putovanju i to je bila dovoljna inspiracija za jednu od njenih najpoznatijih detektivskih priča „Ubistvo u Orijent ekspresu”.

Istoimeni holivudski film iz 1974. doneo je oskar Ingrid Bergman. Još jedan film je snimljen za televiziju 2001. a treći upravo treba da počne da se snima.

Pre tri godine se pojavila i kompjuterska igrica koja takođe sledi zaplet romana, ali sa malo drugačijim krajem da bi bila zanimljiva onima koji su pročitali knjigu i odgledali ekranizacije.

-----------------------------------------------------------

Nečujna posluga i besprekoran francuski

Besprekoran francuski, savršeno čiste uniforme, uglancani mesing, predivno serviran five course meal (sve redno od predjela do deserta), nečujna posluga u restoranu, mir i tišina u spavaćim kolima... Ovako Orijent ekspres pamti Desa Trevisan, dugogodišnji dopisnik londonskog „Tajmsa” iz Istočne Evrope, koja je imala sreću da putuje njime u vreme njegove najveće slave, između dva rata.

Svi pokušaji da se posle Drugog svetskog rata linija održi na nekadašnjem nivou bili su bezuspešni.

„Posluga nije znala s koje strane da sipa vino, a s koje da prinese jelo, francuski se govorio s nekim čudnim akcentom, bela uniforma konobara dobila je žućkastu nijansu. Mesing više nije bio onako sjajan, prozori su bili prljavi. Promenio se i sastav putnika,” seća se Desa Trevisan.