Возни ред без „Рица” на точковима

Били смо важна тачка на његовој путањи и у збиљи и у фикцији. „Вија Белграде” писало је на већини линија Оријент експреса, а Херкул Поаро се надао да ће баш у Београду наћи слободно место у композицији која иде до Калеа. Затим се заглавио у снежној мећави мало даље, код Винковаца, али је на крају успешно решио „Убиство у Оријент експресу”.

Ових дана је стигла вест о „убиству Оријент експреса” која је сигурно растужила носталгичаре и романтичне заљубљенике у возове, а неке је можда и збунила. Јер, авантуре на шинама рекламирају се помоћу исте две магичне речи и могу се у 21. веку резервисати преко Интернета и то не само у Европи, већ и у Азији и Северној Америци.

Али један је био Оријент експрес, и те две речи које асоцирају на луксуз и давна времена спорог живљења, нестаће до краја године из редова вожње европских железница. Ноћна вожња спаваћим колима на релацији Беч–Стразбур, последња деоница линије која је некада повезивала два краја Старог континента од Париза до Истанбула, укида се од 12. децембра.

Узмицао је „парче по парче” пред све популарнијим авионима и модерним брзим возовима. Те-же-ве га је пре две године истиснуо са деонице Париз–Стразбур, а Оријент је „изгубио” још 1977, када је последњи пут ишао до Истанбула.

Они који памте мало дуже кажу да одавно нема оног Оријент експреса за који знају, било из личног искуства, било из приче – купеа од махагонија у којима су се састајали Едвард Осми и Волис Симпсон, чијим су ходницима шетали Грета Гарбо, Марлен Дитрих, Мата Хари...

Данас када авионска карта нискотарифним компанијама на истој релацији кошта педесетак евра, тродневно путешествије од Града светлости до Оријента трасама које су се мењале како су почињали и завршавали ратови, померале се границе и падале „завесе” делује као чиста егзотика.

Када је 1883. са париске станице Гар де л’ест кренуло чедо Белгијанца Жоржа Нажелмакера и његове „Компани ентернасионал де вагон-ли”, само најбогатији су били међу путницима који су ушли у његова спаваћа кола и вагон-ресторане, у почетку не тако луксузне. Пут је водио до Ђурђева у Румунији, па трајектом преко Дунава у Бугарску, затим другим возом до Варне и одатле паробродом до Константинопоља.

Београд и Ниш су ушли у трасу најчувенијег европског воза 1. новембра 1885, пошто је испуњен важан услов – у септембру 1884. Србија је званично добила „гвоздени пут” од Београда до Ниша. Но планине од Ниша до Пловдива путници су прелазили у кочијама, јер у Бугарској није била сасвим готова железница све до јуна 1989. и тада је уведена прва непрекидна линија од париског Гар де л`еста до Константинопоља. Три ноћи и два дана путовало се до чувене станице Сиркечи, у којој се и данас налази ресторан Оријент експрес са фотографијама славних гостију.

Први светски рат је донео паузу до 1918, да би наредне године била уведена линија преко Венеције и Трста кроз нови тунел Симплон у Алпима.

То су били златни дани „воза за Стамбол” (тако је Грејем Грин назвао свој роман). Постао је омиљен међу дипломатама, племићима и буржоазијом, а легенда каже да је у свакој композицији било бар неколико шпијуна и дама за забаву.

Ливрејисано особље, купеи обложени махагонијем, најскупљи кристал, најфинија вина и гастрономске чаролије урезали су се у сећање, па су се се приче о томе испредале деценијама касније, као и оне о европских лепотицама које су се увек укрцавале и излазиле на истим станицама.

Део те атмосфере може да се осети и данас. Око 1.500 фунти кошта карта у једном правцу од Лондона до Венеције у приватном туристичком возу Венис–Симплон Оријент експрес, који постоји од 1982, али вози само од марта до новембра.

Џинс и патике су незамисливи, баш као што су били некада у оном правом „Рицу на точковима”.

За 31 сат пређе се релација коју авион савлада за два сата, али за оне који држе до стила исплати се.

Амерички предузетник, заљубљеник у возове, потрошио је времена и новца, кажу 20 милиона долара, да пронађе и обнови оригиналне вагоне и да им поврати сјај и раскош, уз све савремене стандарде безбедности.

-----------------------------------------------------------

Краљ возова и воз краљева

Оријент-експресом су путовали готово сви европски монарси тог доба – грчки краљ Ђорђе, бугарски краљеви Фердинанд и његов наследник Борис, Леополд Други белгијски, енглески краљеви Едвард Седми и Едвард Осми, шведски краљ Густав.

Зато су га звали „крљем возова и возом краљева”, а неки су волели и да заседну у локомотиву.

Остало је забележено да су бугарски краљ Фердинанд и његов син Борис радо управљали Оријент експресом, схватајући да бар на територији њихове земље то нико не може да им забрани. Борис је једном приликом чак изазвао инцидент тако што је, да би избегао њему неподношљиво кашњење, подигао температуру у парном котлу толико да је експлодирао, и оба ложача су погинула, пише Е. Х. Кукриџ у књизи „Живот и доба најславнијег воза у историји”.

-----------------------------------------------------------

Један судар и једна бомба

Током деценија крстарења с краја на крај Европе возови на линији Оријент експрес имали су релативно мало несрећа.

Први и једини велики судар догодио се 1929. са теретним возом источно од Париза. Погинули су машиновођа, ложач и кондуктер, али нико од путника није повређен.

Три године касније, када је кренуо из Пеште у правцу Париза експлозија је разнела пола једног вагона, а девет кола се са све локомотивом сурвало у провалију. Погинуло је више од двадесет путника разних националности. Кривац за несрећу, извесни бивши мађарски фашистички официр, обешен је 1936. године.

-----------------------------------------------------------

Од кримића до видео-игрице

Агата Кристи је први пут путовала Оријент експресом 1928. године. Неколико месеци касније воз се на путу из Истанбула шест дана заглавио у снежној мећави. Нешто слично се славној списатељици десило на следећем путовању и то је била довољна инспирација за једну од њених најпознатијих детективских прича „Убиство у Оријент експресу”.

Истоимени холивудски филм из 1974. донео је оскар Ингрид Бергман. Још један филм је снимљен за телевизију 2001. а трећи управо треба да почне да се снима.

Пре три године се појавила и компјутерска игрица која такође следи заплет романа, али са мало другачијим крајем да би била занимљива онима који су прочитали књигу и одгледали екранизације.

-----------------------------------------------------------

Нечујна послуга и беспрекоран француски

Беспрекоран француски, савршено чисте униформе, угланцани месинг, предивно сервиран five course meal (све редно од предјела до десерта), нечујна послуга у ресторану, мир и тишина у спаваћим колима... Овако Оријент експрес памти Деса Тревисан, дугогодишњи дописник лондонског „Тајмса” из Источне Европе, која је имала срећу да путује њиме у време његове највеће славе, између два рата.

Сви покушаји да се после Другог светског рата линија одржи на некадашњем нивоу били су безуспешни.

„Послуга није знала с које стране да сипа вино, а с које да принесе јело, француски се говорио с неким чудним акцентом, бела униформа конобара добила је жућкасту нијансу. Месинг више није био онако сјајан, прозори су били прљави. Променио се и састав путника,” сећа се Деса Тревисан.