Škola i mediji

Po običaju, sve televizijske stanice posvetile su pažnju prvom danu nove školske godine, a posebno novoj generaciji đaka-prvaka. Videlo se šta su za njih spremile prosvetne i lokalne vlasti, škole, učitelji i stariji učenici. Vredelo bi znati šta im je od septembra do juna namenila televizija, kao nezaobilazna osnovna ali i životna učionica za svu decu koja odrastaju u eri medijske dominacije.

Ma koliko je korisno da se televizija potrudi oko uloge dopunske škole u bržem, lakšem i boljem savladavanju nastavne građe, čini se neophodnim da se i škola pozabavi televizijom, odnosno medijima kao predmetom koji zaslužuje proučavanje. Uostalom, medijska pismenost je pojam koji je odavno ušao u javnu upotrebu. Pa iako za mnoge školarce nema tajni u pogledu komunikacije putem mobilnih telefona, kompjutera i Interneta, budući da mogućnosti korišćenja te vrste elektronskih sredstava otkrivaju sami i usvajaju spontano, nikako nije na odmet da se sistematično i planski razvija njihov odnos prema televiziji.

Sticanje medijske kulture spada u red permanentnog obrazovanja, no što se pre s njim počne – tim bolje. Njega je, za mlađe učenike, dovoljno smestiti u okvire građanskog vaspitanja, makar to bio i izborni predmet. Starijima bi odgovarao kao poseban i redovan predmet, a opravdanost takvog pristupa potvrđena je u nekim zemljama prelaskom iz eksperimentalne faze u priznatu pedagošku tekovinu.

Kod nas neće biti jednostavno sprovesti u delo takav projekat, čak i kad bi postojala načelna saglasnost o potrebi za njim. S jedne strane, posao bi komplikovala situacija u prosveti koja je neprestano u reformama, bez dovoljno jasnog koncepta o tome čemu sve i kako treba učiti decu. S druge stane, ni stanje u medijskoj sferi nije ohrabrujuće. Najnoviji slučaj sa polemikama, nesuglasicama i sporovima povodom izmena i dopuna Zakona o informisanju pokazuje koliko je ispolitizovan svaki pokušaj da se pronađu ispravna, efikasna i za opšte dobro formulisana rešenja.

Ukoliko se trvenja političkih partija oko pojedinih članova i amandmana uzmu kao opšte mesto u njihovoj bespoštednoj borbi za vlast i uticaj, zabrinjava činjenica da saglasja nema ni u samom esnafu, odnosno u stavovima dva profesionalna novinarska udruženja. Ako je bar donekle jasno zašto, uz istovetne proklamacije o poštovanju slobode medija i zaštite prava na informisanje, političari glasaju za sasvim suprotne odredbe, nije razumljivo kako se ne mogu usaglasiti u mišljenjima novinari kojih se te odredbe najdirektnije tiču.

Teorijski deo sadržaja eventualne školske nastave o kojoj je ovde reč utvrdio bi se relativno lako. Ali savremeno učenje podrazumeva i stalni doticaj sa praksom, proveru znanja o stvarima i svetu koji đaka okružuju. Pri takvom poređenju naša bi deca, u najmanju ruku, bila zbunjena. No, vremenom bi verovatno izoštrila moć zapažanja, poimanja i prosuđivanja, što bi ih, kad im stigne čas, učinilo osvešćenijim građanima – biračima. U takav vid sticanja zrelosti svakako treba neštedimice ulagati.