Школа и медији

По обичају, све телевизијске станице посветиле су пажњу првом дану нове школске године, а посебно новој генерацији ђака-првака. Видело се шта су за њих спремиле просветне и локалне власти, школе, учитељи и старији ученици. Вредело би знати шта им је од септембра до јуна наменила телевизија, као незаобилазна основна али и животна учионица за сву децу која одрастају у ери медијске доминације.

Ма колико је корисно да се телевизија потруди око улоге допунске школе у бржем, лакшем и бољем савладавању наставне грађе, чини се неопходним да се и школа позабави телевизијом, односно медијима као предметом који заслужује проучавање. Уосталом, медијска писменост је појам који је одавно ушао у јавну употребу. Па иако за многе школарце нема тајни у погледу комуникације путем мобилних телефона, компјутера и Интернета, будући да могућности коришћења те врсте електронских средстава откривају сами и усвајају спонтано, никако није на одмет да се систематично и плански развија њихов однос према телевизији.

Стицање медијске културе спада у ред перманентног образовања, но што се пре с њим почне – тим боље. Њега је, за млађе ученике, довољно сместити у оквире грађанског васпитања, макар то био и изборни предмет. Старијима би одговарао као посебан и редован предмет, а оправданост таквог приступа потврђена је у неким земљама преласком из експерименталне фазе у признату педагошку тековину.

Код нас неће бити једноставно спровести у дело такав пројекат, чак и кад би постојала начелна сагласност о потреби за њим. С једне стране, посао би компликовала ситуација у просвети која је непрестано у реформама, без довољно јасног концепта о томе чему све и како треба учити децу. С друге стане, ни стање у медијској сфери није охрабрујуће. Најновији случај са полемикама, несугласицама и споровима поводом измена и допуна Закона о информисању показује колико је исполитизован сваки покушај да се пронађу исправна, ефикасна и за опште добро формулисана решења.

Уколико се трвења политичких партија око појединих чланова и амандмана узму као опште место у њиховој беспоштедној борби за власт и утицај, забрињава чињеница да сагласја нема ни у самом еснафу, односно у ставовима два професионална новинарска удружења. Ако је бар донекле јасно зашто, уз истоветне прокламације о поштовању слободе медија и заштите права на информисање, политичари гласају за сасвим супротне одредбе, није разумљиво како се не могу усагласити у мишљењима новинари којих се те одредбе најдиректније тичу.

Теоријски део садржаја евентуалне школске наставе о којој је овде реч утврдио би се релативно лако. Али савремено учење подразумева и стални дотицај са праксом, проверу знања о стварима и свету који ђака окружују. При таквом поређењу наша би деца, у најмању руку, била збуњена. Но, временом би вероватно изоштрила моћ запажања, поимања и просуђивања, што би их, кад им стигне час, учинило освешћенијим грађанима – бирачима. У такав вид стицања зрелости свакако треба нештедимице улагати.