Гори ватра

Пожари који су буктали широм Србије коначно су се смирили и медији су, срећом, изгубили свакодневни повод за драматично извештавање. Али, окренули су се једном тињајућем пламену друге врсте и то тако да га, заправо, распирују.

Свуда у сфери политике где се наслућује, наговештава или појављује известан сукоб, медији проналазе терен за промптну сопствену акцију. И ту онда врло брзо долазе до осетљиве границе у погледу смисла и опште користи од медијског ангажмана. Поставља се, наиме, питање докле је он у функцији благовременог, тачног и објективног информисања зарад интереса најшире јавности, а кад прелази у поље аферашког, трачерског, па и егзибиционистичког бављења људима и догађајима, какво је својствено неким мање важним сферама живота и неким мање угледним типовима ТВ програма. Реч је, заправо, о томе колико се истраживачко новинарство и, нарочито, интервјуисање пред камерама, држи поступка којим озбиљно трага за релевантним чињеницама и неопходним разјашњењима, а колико је склоно да склизне у манир нападног инсистирања на „тајнама”, „пикантеријама”, „скандалима”.

Иако имају „проактивне” наслове, попут „Један на један”, „Хоћу да знам” , „Полиграф”... политички ток шоу програми немају, ваљда, амбицију да се приближе стилу који се примењује у „Тренутку истине”, „Лудој кући”, „Брачном судији” и сличним „истражитељским” бисерима на домаћем ТВ екрану. Неће, ваљда, Оља Бећковић, само зарад живахне драматургије своје емисије, инсистирати на гостима који су гарантовани изазивачи високог напона и варничења, попут Теофила Панчића. И неће, ваљда, Наташа Одаловић упорно настојати да ужари полемику, као између два Владимира, Арсенијевића и Кецмановића, који очигледно нису били ради (а можда нису ни имали правог разлога) да се свађају у студију. И неће, ваљда, Антонела Риха притискати партијске функционере да по сваку цену јавно разгрћу пепео са запаљиве унутарстраначке супстанце, као у случају  Драгољуба Мићуновића и превирања у Демократској странци.

Јесте – као што такође говори један од актуелних ТВ наслова – разоткривање политичара и политичког деловања, јавних делатника и друштвених појава сталан, битан и частан посао новинарски. И није спорно да ишта ту треба ублажавати, иког штедети, поготово с обзиром на тужно и ружно стање наших политичких, економских, културних прилика. Чини се само да би известан пиромански новинарски поступак, као и инсистирање на речи „шоу”, као синониму за забаву, а у ТВ жанру званом политички ток шоу, могли да буду опасни. Политичаре би још више увукли у спиноване и омиљене им улоге незаменљивих играча на медијској сцени. А свеукупној стварности додали би дозу погубне естрадизације, чиме би њена медијска слика постала још суморнија.