Nekad uništen, sada u Unesku

U izlogu Francuskog kulturnog centra u Beogradu može se videti izložba o gradu Avru, obnovljenom prema ideji Ogista Perea, koja je postavljena još u okviru Beogradske internacionalne nedelje arhitekture. Ovaj jedinstveni primer obnove grada koji je posle Drugog svetskog rata bio 80 odsto razrušen, lično je beogradskoj publici predstavio francuski arhitekta Žozef Abram, autor ove postavke i veliki poznavalac Pereovog dela.

Abram je izradio naučnu studiju o obnovljenom gradu Avru zahvaljujući kojoj je rekonstruisani centar grada upisan 2005. godine na Uneskov spisak svetske baštine. Zasluge za Uneskovu baštinu, međutim, ovaj arhitekta pripisuje energičnosti gradonačelnika Avra Antoana Rifenahta.

Žozef Abram je profesor na Arhitektonskoj školi u Nansiju. Deset godina radio je na Arhitektonskom institutu u Ženevi i član je francuske Laboratorije za istoriju savremene arhitekture. Autor je mnogih eseja, izložbi, a vodio je i mnoga istraživanja o racionalističkim tendencijama u Francuskoj, posebno o Pereovoj školi. Osim pomenute naučne studije o Avru, autor je knjige „Moderna arhitektura u Francuskoj 1940–1966, od haosa do razvoja”, a koautor je i „Enciklopedije Pere”.

Rekli ste da je u obnovi Avra Ogist Pere napravio sintezu svih svojih projekata?

Kada ga je 1945. godine francuska vlada imenovala za arhitektu odgovornog za rekonstrukciju Avra, Ogist Pere je imao 71 godinu i mislio je da više neće raditi. Novi izazov koji se pojavio pred njim naterao ga je da izradi neverovatan projekat koji će biti izraz njegovog strukturalnog klasicizma i humanističke vizije savremene arhitekture. Bio je to prvi arhitekta koji se usudio da upotrebi beton za stambene objekte, iz ekonomskih razloga, ali i iz ubeđenja da je to jedini materijal kojim je mogao da ostvari Avr kakvog je zamislio.

Mada je Avr bio najrazrušeniji grad u Francuskoj posle Drugog svetskog rata, on je precizno rekonstruisan?

Pere je imao 150 hektara zemljišta na kojem je sve bilo uništeno. Dakle, mogao je da radi šta god hoće, ali on je poštovao zahteve vlasnika porušenih kuća. Avr je velika transatlantska luka, takozvana Okeanska vrata kroz koja su stranci otkrivali Francusku. Pre Drugog svetskog rata, to je bio dinamičan, bučan grad, gusto naseljen, sa 160.000 stanovnika. Posle rata mnogi su otišli, ostalo ih je oko 80.000, a u centru Avra trebalo je rekonstruisati stambene zgrade za bar 50.000 ljudi. Trebalo je sve precizno uraditi, počev od objedinjavanja imovinskog prava ljudi čije su zgrade bile porušene. Pere je ustanovio ono što se danas zove suvlasništvo. Nije želeo da sam radi, već je tražio ideje i od drugih arhitekata i to je jedinstven primer demokratskog dogovora. Poštovana je arhitektura starog Avra i sve ulice su precizno rekonstruisane po uzoru na nekadašnje.

Obnova Avra je, zapravo, nešto više od arhitektonskog rešenja?

To je univerzalno zaveštanje koje ilustruje stanje duha u posleratnoj Evropi. U slučaju Avra postavljanje istorijske baštine mnogo je šire urađeno nego što je to bilo na spisku Uneska. Uveli smo i kriterijum kulturne razmene. To nikad ne bi moglo da se ostvari da nije bilo iskustva: nemačko iskustvo između dva rata, na primer. Reč je o razmeni kulturnih ideja na višem nivou. U ovoj rekonstrukciji prisutno je nekoliko različitih urbanističkih koncepata. Mnogi gradovi bili su porušeni posle Drugog svetskog rata, ali mi smo želeli da pokažemo da je Avr najbolji primer te rekonstrukcije s obzirom na pitanje vlasništva, urbanističkih inovacija i pitanja ljudi koji su ostali bez krova nad glavom. U studiji koju smo radili za Unesko, želeli smo da, pre svega, ukažemo na taj demokratski proces dogovaranja, između arhitekata i vlasnika, gde se staro spaja sa novim.

U Avru je ostvareno i nekoliko arhitektonskih remek-dela u armiranom betonu?

Mada nije bio vernik, već praktično ateista, Ogist Pere je sagradio jednu od najlepših crkava – Sen Žozef u Avru, koja može da se vidi s mora. Ima i drugih remek-dela koja su potpuno suprotna ovom. Na primer muzej, staklena kutija postavljena na betonsku platformu, sa krovom koji filtrira svetlost. Taj muzej nije slučajno napravljen u Avru. Ne treba zaboraviti da je u tom gradu impresionista Klod Mone naslikao svoja najlepša dela. Tu je upoznao Ežena Bodena, slikara mora. U Avru je stvarao i Žorž Brak, osnivač kubizma i jedna od najznačajnijih ličnosti u slikarstvu 20. veka, takođe i Raul Difi koji je studirao sa Žoržom Brakom.

Autor ste knjige o modernoj arhitekturi u Francuskoj. Koje su njene karakteristike?

Imali smo sreću u Francuskoj da imamo Perea i Le Korbizijea, koji su napravili velika dela pre rata kad je reč o urbanizmu. Posle rata, država je želela veliku politiku izgradnje. Imali smo i velike inženjere kad je reč o armiranom betonu i metalu. Tih godina posle rata usledio je procvat moderne arhitekture i moglo bi se izdvojiti dvadesetak mlađih arhitekata koji su napravili lepe stvari šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka.

Šta biste rekli o arhitekturi Beograda?

Beograd ostavlja utisak arhitektonski vrlo zanimljivog grada. U njemu se mešaju moderna i klasična arhitektura, a utisak je upečatljiviji zato što su one jedna pored druge.