Balkansko okno

Specijalno za Politiku iz Pariza

Srpskim piscima se smeši bolja sudbina od one koja im je bila namenjena u Francuskoj tokom devedesetih godina prošlog veka, kaže za „Politiku” Evelin Lagranž iz francuske izdavačke kuće „Gaia” koja već 15 godina objavljuje srpske pisce.

„Tokom devedesetih je bilo teško promovisati srpsku literaturu. Razlog nije bio izbor autora ili sadržaj knjiga, već političke okolnosti, odjek ratova u bivšoj Jugoslaviji i predstava o Srbiji u francuskim medijima”, objašnjava predstavnica izdavačke kuće iz Bordoa, koja je na prošlogodišnjem Sajmu knjiga u Beogradu dobila nagradu „Dositej Obradović” za afirmaciju srpske književnosti.

„Iako Balkan nije daleko, Francuzi nisu shvatali šta se dešava i postojala je odbojnost zbog čega je bilo teško privući interesovanje novinara i knjižara. To više nije slučaj, te možemo da se bavimo temama koje ostaju u domenu literature a da se ne upuštamo u političke rasprave”, kaže Lagranž.

Izdavačka kuća s juga Francuske je vrlo brzo po osnivanju, 1991. godine, počela da objavljuje srpske autore zahvaljujući prevodiocu Alenu Kaponu.

Umesto početne ambicije da objavljuju literaturu iz čitavog sveta, vremenom su se orijentisali na nordijsku i književnost na jezicima nastalim iz srpskohrvatskog, što je zahtevalo istrajnost i posvećenost.

„Shvatio sam da je najbolji način da se kroz literaturu suprotstavim predstavi o Srbima kao varvarima. Verovao sam da francuskim čitaocima treba otkriti kvalitet pisaca i duha, iz poštovanja prema mojim prijateljima u Beogradu”, kaže Alen Kapon za „Politiku”.

„Prošlo je vreme kada sam od izdavača na pariskom Salonu knjiga dobijao odgovor da ne mogu da objave knjigu ako je reč o srpskom autoru”, dodaje Kapon, koji se posvetio prevođenju sa srpskog jezika nakon što ga je u tome ohrabrio Danilo Kiš, čiji je bio đak u Lilu.

„Susret sa Kišom bio je jedan od odlučujućih u mom životu ”, kaže Kapon, koji je preveo više od 20 knjiga srpskih pisaca na francuski jezik i napisao knjigu o Svetlani Velmar-Janković u izdanju „Stubova kulture”.

Prva knjiga koju je 1993. godine predložio izdavačkoj kući „Gaia” bila je zbirka priča Radoslava Petkovića „Izveštaj o kugi”, koja je objavljena već naredne godine. Usledili su prevodi Svetislava Basare, Miroslava Popovića, Velimira Ćurgusa Kazimira, Dragana Velikića, Eriha Koša, Mirjane Novaković i Mihajla Pantića. „Obeležje naše izdavačke kuće je da francuskim čitaocima pružimo uvid u celokupno stvaralaštvo jednog pisca”, kaže Lagranž, precizirajući da se to odnosi na romane i novele, ali ne i na esejistiku. Za naredni salon knjiga u Parizu, u martu 2010. godine, izdavačka kuća priprema poslednji roman Radoslava Petkovića „Savršeno sećanje na smrt”, a na jesen će izaći i roman „Berlinsko okno” Saše Ilića, tridesetsedmogodišnjeg srpskog pisca koji je u novembru pozvan u rezidenciju za pisce u Bordou.

Ovu knjigu je na Salonu knjiga u Beogradu 2005. godine Lagranž poklonio urednik „Fabrike knjiga”, u čijem izdanju je objavljena iste godine. Kapon namerava da francuskoj publici uskoro otkrije još jednog autora mlađe generacije srpskih pisaca, Borivoja Adaševića za koga kaže da je „veliki stilista”. „Adašević, Ilić, Tešin, verujem da će biti veliki književnici. Oni donose drugačiji pogled na stvari”, kaže prevodilac, dodajući da je Ilićeva knjiga već pobudila interesovanje knjižara.

Francuskog čitaoca u srpskoj literaturi naročito privlači „pogled iz unutra” velika istorija koja se prelama kroz lične sudbine, autentično svedočanstvo o vremenu i zemlji o kojima su uglavnom sticali predstavu iz loših i nepreciznih novinskih izveštaja i knjiga propagandne sadržine.

„Otašević u svojim novelama piše o događajima u Beogradu uoči, tokom i posle pada Miloševića. Za mene je interesantno da saznam pogled nekog ko je bio učesnik, a ne nekog francuskog novinara”, kaže Kapon. Lagranž se seća da ju je kod srpskih pisaca iznenadila kulturološka bliskost. „Sećam se da je u jednom od prvih romana koje sam pročitala bilo reči o Siranu de Beržeraku i drugim likovima francuske književnosti. Otkrila sam da oni imaju gotovo istu težinu za jednog srpskog pisca”, kaže predstavnica francuske izdavačke kuće.

Interesovanje za pisce iz bivše Jugoslavije povećano je u poslednjih godinu dana zahvaljujući izuzetnom uspehu knjige Saše Stanišića, „Kako vojnik popravlja gramofon”, objavljene prvobitno u Nemačkoj, a potom i u Francuskoj, u poznatoj izdavačkoj kući „Stok”. Književni časopis „Lir” je krajem prošle godine ovaj roman izabrao za najbolji strani prvi roman, uz komentar da je reč o „najlepšem otkriću godine”. „Ako se izdavači veći od nas, poput ’Stok’-a, interesuju za ovu literaturu, to je znak da bi mogla da usledi veća podrška i veća promocija”, kaže Lagranž. Ona dodaje da je u tom smislu važna i inicijativa srpskog ministarstva kulture za pomoć prevodima srpske literature na strane jezike. „Pomoć koju Ministarstvo kulture Srbije daje poslednje dve godine za prevode privući će veći broj izdavača. Ova inicijativa svedoči i o političkoj volji za otvaranje ka drugim zemljama”, objašnjava Lagranž, navodeći da nordijske zemlje već odavno imaju razvijenu politiku međunarodne promocije svoje literature, koja podrazumeva finansiranje autora i dolazak predstavnika stranih izdavačkih kuća.