Балканско окно

Специјално за Политику из Париза

Српским писцима се смеши боља судбина од оне која им је била намењена у Француској током деведесетих година прошлог века, каже за „Политику” Евелин Лагранж из француске издавачке куће „Gaia” која већ 15 година објављује српске писце.

„Током деведесетих је било тешко промовисати српску литературу. Разлог није био избор аутора или садржај књига, већ политичке околности, одјек ратова у бившој Југославији и представа о Србији у француским медијима”, објашњава представница издавачке куће из Бордоа, која је на прошлогодишњем Сајму књига у Београду добила награду „Доситеј Обрадовић” за афирмацију српске књижевности.

„Иако Балкан није далеко, Французи нису схватали шта се дешава и постојала је одбојност због чега је било тешко привући интересовање новинара и књижара. То више није случај, те можемо да се бавимо темама које остају у домену литературе а да се не упуштамо у политичке расправе”, каже Лагранж.

Издавачка кућа с југа Француске је врло брзо по оснивању, 1991. године, почела да објављује српске ауторе захваљујући преводиоцу Алену Капону.

Уместо почетне амбиције да објављују литературу из читавог света, временом су се оријентисали на нордијску и књижевност на језицима насталим из српскохрватског, што је захтевало истрајност и посвећеност.

„Схватио сам да је најбољи начин да се кроз литературу супротставим представи о Србима као варварима. Веровао сам да француским читаоцима треба открити квалитет писаца и духа, из поштовања према мојим пријатељима у Београду”, каже Ален Капон за „Политику”.

„Прошло је време када сам од издавача на париском Салону књига добијао одговор да не могу да објаве књигу ако је реч о српском аутору”, додаје Капон, који се посветио превођењу са српског језика након што га је у томе охрабрио Данило Киш, чији је био ђак у Лилу.

„Сусрет са Кишом био је један од одлучујућих у мом животу ”, каже Капон, који је превео више од 20 књига српских писаца на француски језик и написао књигу о Светлани Велмар-Јанковић у издању „Стубова културе”.

Прва књига коју је 1993. године предложио издавачкој кући „Gaia” била је збирка прича Радослава Петковића „Извештај о куги”, која је објављена већ наредне године. Уследили су преводи Светислава Басаре, Мирослава Поповића, Велимира Ћургуса Казимира, Драгана Великића, Ериха Коша, Мирјане Новаковић и Михајла Пантића. „Обележје наше издавачке куће је да француским читаоцима пружимо увид у целокупно стваралаштво једног писца”, каже Лагранж, прецизирајући да се то односи на романе и новеле, али не и на есејистику. За наредни салон књига у Паризу, у марту 2010. године, издавачка кућа припрема последњи роман Радослава Петковића „Савршено сећање на смрт”, а на јесен ће изаћи и роман „Берлинско окно” Саше Илића, тридесетседмогодишњег српског писца који је у новембру позван у резиденцију за писце у Бордоу.

Ову књигу је на Салону књига у Београду 2005. године Лагранж поклонио уредник „Фабрике књига”, у чијем издању је објављена исте године. Капон намерава да француској публици ускоро открије још једног аутора млађе генерације српских писаца, Боривоја Адашевића за кога каже да је „велики стилиста”. „Адашевић, Илић, Тешин, верујем да ће бити велики књижевници. Они доносе другачији поглед на ствари”, каже преводилац, додајући да је Илићева књига већ побудила интересовање књижара.

Француског читаоца у српској литератури нарочито привлачи „поглед из унутра” велика историја која се прелама кроз личне судбине, аутентично сведочанство о времену и земљи о којима су углавном стицали представу из лоших и непрецизних новинских извештаја и књига пропагандне садржине.

„Оташевић у својим новелама пише о догађајима у Београду уочи, током и после пада Милошевића. За мене је интересантно да сазнам поглед неког ко је био учесник, а не неког француског новинара”, каже Капон. Лагранж се сећа да ју је код српских писаца изненадила културолошка блискост. „Сећам се да је у једном од првих романа које сам прочитала било речи о Сирану де Бержераку и другим ликовима француске књижевности. Открила сам да они имају готово исту тежину за једног српског писца”, каже представница француске издавачке куће.

Интересовање за писце из бивше Југославије повећано је у последњих годину дана захваљујући изузетном успеху књиге Саше Станишића, „Како војник поправља грамофон”, објављене првобитно у Немачкој, а потом и у Француској, у познатој издавачкој кући „Stok”. Књижевни часопис „Лир” је крајем прошле године овај роман изабрао за најбољи страни први роман, уз коментар да је реч о „најлепшем открићу године”. „Ако се издавачи већи од нас, попут ’Stok’-a, интересују за ову литературу, то је знак да би могла да уследи већа подршка и већа промоција”, каже Лагранж. Она додаје да је у том смислу важна и иницијатива српског министарства културе за помоћ преводима српске литературе на стране језике. „Помоћ коју Министарство културе Србије даје последње две године за преводе привући ће већи број издавача. Ова иницијатива сведочи и о политичкој вољи за отварање ка другим земљама”, објашњава Лагранж, наводећи да нордијске земље већ одавно имају развијену политику међународне промоције своје литературе, која подразумева финансирање аутора и долазак представника страних издавачких кућа.