Kanimo se profesionalki

INTERVJU

U okviru edicije "Popularna lingvistika" izdavačke kuće "Prometej" iz Novog Sada štampano je dosad sedam knjiga namenjenih podizanju nivoa lingvističkog obrazovanja i širenju jezičke kulture. To su: Priče o rečima, Zanimljiva gramatika, Zašto se kaže?, Ispeci pa reci, Zanimljiva gramatika u školi, Strani izrazi i izreke i Rečnik jezičkih nedoumica. Novina je to što su ranijim knjigama pod tim zajedničkim naslovom dodate još dve, koje imaju širu namenu (naša zajednička Strani izrazi i izreke i Rečnik jezičkih nedoumica akademika Ivana Klajna). Osim toga, većina knjiga dopunjena je novim sadržajima, a Ispeci pa reci prof. Klajna u ovom je izdanju dvaput obimnija. O tome kao i drugom izdanju lane objavljenog (kod istog izdavača) Velikog rečnika stranih reči i izraza, autora Milana Šipke i Ivana Klajna, razgovarali smo s dr Milanom Šipkom, našim poznatim jezikoslovcem.

Koliko dugo je nastajala ova edicija?

Ako se pođe od prve priče o rečima objavljene u "Politici za decu" krajem šezdesetih godina prošlog veka, moglo bi se reći da je stvaranje edicije trajalo decenijama: prvo u "Politici", u okviru tri moje serije popularnih tekstova pod naslovom Priče o rečima, Zanimljiva gramatika i Zašto se kaže?, što su kasnije proširene i objavljene kao posebne knjige, kojima je dodata i Klajnova knjiga Ispeci pa reci. Osnovni podsticaj za ovakvo bavljenje rečima, složenim gramatičkim i pravopisnim pravilima, ustaljenim izrazima (frazemima) i stilskim funkcijama bila je naša želja da na popularan i zanimljiv način čitaoce, pre svih decu, uvedemo u šaroliki svet jezika, o kome u školi ne mogu mnogo toga da saznaju.

Vi se godinama bavite problemima srpskog savremenog jezika i kako biste opisali današnju situaciju?

Već sam jednom prilikom rekao da se nakon disolucije zajedničkog srpskohrvatskog standardnog jezika srpski lingvisti, i Srbi kao narod, nisu jasno odredili prema novonastaloj situaciji. Zbog toga znatno zaostajemo u lingvističkim aktivnostima, što je posledica i odsustva šire društvene podrške negovanju srpskog standardnog jezika i jezičke kulture.

Na čemu hitno treba raditi?

Treba utvrditi i usvojiti osnove srpske jezičke politike i doneti kodeks upotrebe srpskog standardnog jezika, kojim bi se regulisala upotreba ćiriličnog i latiničnog pisma, ekavskog i ijekavskog izgovora i drugih dvojnosti, kako oko toga ne bi bilo nesporazuma, a onda se svim snagama okrenuti intenzivnom proučavanju srpskog jezika i usavršavanju srpskog jezičkog standarda.

Kako ocenjujete upotrebu jezika u masovnim medijima?

Masovni mediji imaju veliki uticaj na govor običnih ljudi, svakako veći nego škola. Stoga bi upotrebi jezika u medijima trebalo posvetiti više pažnje kako bi se smanjio sadašnji njihov uglavnom negativan uticaj.

Može li se sprečiti osiromašenje srpskog jezika i suviše česta i nepravilna upotreba anglicizama?

To je opšta pojava, koja se može sprečiti jedino zajedničkim nastojanjima lingvista, škole, medija i društva u celini. Treba se pravilno postaviti prema upotrebi stranih reči, posebno anglicizama, odbacujući štetne krajnosti: ekstremni purizam i potpunu nezainteresovanost za samu pojavu. Ovo drugo je karakteristično za srpsku filologiju i kulturu. Prof. Klajn i ja smo se trudili da Velikim rečnikom stranih reči i izraza damo svoj stručni obol i u tom pogledu, ali bez šire i organizovanije aktivnosti više različitih faktora teško je očekivati vidljivije rezultate u praksi.

Navršilo se deset godina od osnivanja Odbora za standardizaciju srpskog jezika. Dokle se, po Vašem mišljenju, stiglo, i šta treba dalje raditi?

Dosadašnjim radom Odbor je opravdao svoje postojanje. Nakon smrti akademika Ivića, a posebno mr Branka Brborića, koji je bio duša svih aktivnosti toga značajnog stručnog tela, osetio se izvestan zastoj, ali se to, čini mi se, u poslednje vreme prevladava. Pod okriljem Odbora organizovan je rad na pripremi velike akademske gramatike srpskog jezika, pa je u okviru tih aktivnosti objavljeno više značajnih priloga.

Koliko je politika uticala na rad Odbora?

Mislim da se dnevna politika nije uplitala u rad Odbora, ali bi, svakako, bilo dobro da se u formulisanje i ostvarivanje jezičke politike uključe svi društveni faktori, pa i politički (naravno, bez samovoljnog diktiranja rešenja).

Šta mislite o uvođenju rodne ravnopravnosti u srpski jezik? Hoće li se ustaliti u upotrebi reči kao sudijinica, borkinja, pedagoškinja?

To je krupno i složeno (socio)lingvističko pitanje, na koje se teško može odgovoriti sažeto u okviru jednog novinskog intervjua. Gramatički rod i pol u jeziku često se ne podudaraju (devojče je ženskog, momče muškog pola, a oboje je u jeziku srednjeg roda). Osim toga, nije uvek moguće za sva zanimanja i osobine načiniti oblike koji bi upućivali posebno na pripadnike muškog, a posebno na pripadnice ženskog pola. Kad npr. za muškarca kažemo da je profesionalac, onda je to pozitivna kvalifikacija, a odgovarajući oblik za ženski pol (profesionalka) izaziva negativne konotacije. Zato i žena može biti profesionalac. Kanimo se, dakle, insistiranja na profesionalkama i ostavimo čitav taj problem da stručno elaboriraju lingvisti profesionalci (bili oni muškarci ili žene, svejedno).