Kанимо се професионалки

ИНТЕРВЈУ

У оквиру едиције "Популарна лингвистика" издавачке куће "Прометеј" из Новог Сада штампано је досад седам књига намењених подизању нивоа лингвистичког образовања и ширењу језичке културе. То су: Приче о речима, Занимљива граматика, Зашто се каже?, Испеци па реци, Занимљива граматика у школи, Страни изрази и изреке и Речник језичких недоумица. Новина је то што су ранијим књигама под тим заједничким насловом додате још две, које имају ширу намену (наша заједничка Страни изрази и изреке и Речник језичких недоумица академика Ивана Клајна). Осим тога, већина књига допуњена је новим садржајима, а Испеци па реци проф. Клајна у овом је издању двапут обимнија. О томе као и другом издању лане објављеног (код истог издавача) Великог речника страних речи и израза, аутора Милана Шипке и Ивана Клајна, разговарали смо с др Миланом Шипком, нашим познатим језикословцем.

Колико дуго је настајала ова едиција?

Ако се пође од прве приче о речима објављене у "Политици за децу" крајем шездесетих година прошлог века, могло би се рећи да је стварање едиције трајало деценијама: прво у "Политици", у оквиру три моје серије популарних текстова под насловом Приче о речима, Занимљива граматика и Зашто се каже?, што су касније проширене и објављене као посебне књиге, којима је додата и Клајнова књига Испеци па реци. Основни подстицај за овакво бављење речима, сложеним граматичким и правописним правилима, устаљеним изразима (фраземима) и стилским функцијама била је наша жеља да на популаран и занимљив начин читаоце, пре свих децу, уведемо у шаролики свет језика, о коме у школи не могу много тога да сазнају.

Ви се годинама бавите проблемима српског савременог језика и како бисте описали данашњу ситуацију?

Већ сам једном приликом рекао да се након дисолуције заједничког српскохрватског стандардног језика српски лингвисти, и Срби као народ, нису јасно одредили према новонасталој ситуацији. Због тога знатно заостајемо у лингвистичким активностима, што је последица и одсуства шире друштвене подршке неговању српског стандардног језика и језичке културе.

На чему хитно треба радити?

Треба утврдити и усвојити основе српске језичке политике и донети кодекс употребе српског стандардног језика, којим би се регулисала употреба ћириличног и латиничног писма, екавског и ијекавског изговора и других двојности, како око тога не би било неспоразума, а онда се свим снагама окренути интензивном проучавању српског језика и усавршавању српског језичког стандарда.

Како оцењујете употребу језика у масовним медијима?

Масовни медији имају велики утицај на говор обичних људи, свакако већи него школа. Стога би употреби језика у медијима требало посветити више пажње како би се смањио садашњи њихов углавном негативан утицај.

Може ли се спречити осиромашење српског језика и сувише честа и неправилна употреба англицизама?

То је општа појава, која се може спречити једино заједничким настојањима лингвиста, школе, медија и друштва у целини. Треба се правилно поставити према употреби страних речи, посебно англицизама, одбацујући штетне крајности: екстремни пуризам и потпуну незаинтересованост за саму појаву. Ово друго је карактеристично за српску филологију и културу. Проф. Клајн и ја смо се трудили да Великим речником страних речи и израза дамо свој стручни обол и у том погледу, али без шире и организованије активности више различитих фактора тешко је очекивати видљивије резултате у пракси.

Навршило се десет година од оснивања Одбора за стандардизацију српског језика. Докле се, по Вашем мишљењу, стигло, и шта треба даље радити?

Досадашњим радом Одбор је оправдао своје постојање. Након смрти академика Ивића, а посебно мр Бранка Брборића, који је био душа свих активности тога значајног стручног тела, осетио се известан застој, али се то, чини ми се, у последње време превладава. Под окриљем Одбора организован је рад на припреми велике академске граматике српског језика, па је у оквиру тих активности објављено више значајних прилога.

Колико је политика утицала на рад Одбора?

Мислим да се дневна политика није уплитала у рад Одбора, али би, свакако, било добро да се у формулисање и остваривање језичке политике укључе сви друштвени фактори, па и политички (наравно, без самовољног диктирања решења).

Шта мислите о увођењу родне равноправности у српски језик? Хоће ли се усталити у употреби речи као судијиница, боркиња, педагошкиња?

То је крупно и сложено (социо)лингвистичко питање, на које се тешко може одговорити сажето у оквиру једног новинског интервјуа. Граматички род и пол у језику често се не подударају (девојче је женског, момче мушког пола, а обоје је у језику средњег рода). Осим тога, није увек могуће за сва занимања и особине начинити облике који би упућивали посебно на припаднике мушког, а посебно на припаднице женског пола. Кад нпр. за мушкарца кажемо да је професионалац, онда је то позитивна квалификација, а одговарајући облик за женски пол (професионалка) изазива негативне конотације. Зато и жена може бити професионалац. Канимо се, дакле, инсистирања на професионалкама и оставимо читав тај проблем да стручно елаборирају лингвисти професионалци (били они мушкарци или жене, свеједно).