„Rada-vojaž” od Pariza do Svilajnca

I ovih dana, evropskim drumovima, autobusom agencije „Rada-vojaž”, putuje se na na liniji Pariz – Subotica – Novi Sad – Beograd – Požarevac – Svilajnac.

Slavica: – Pitaju me unučići koliko ću da ostanem u Srbiji... Ja im kažem pet godina. Nego ja uzela autobus kad sam videla one silne avione da propadaju.

Goca: – A je l’ si videla u onom avionu iz Rija devojčica preživela?

Slavica: – Jeste, jeste. Moj sin više voli brodom, kaže spas života je veći.

Vozač prikuplja novac za mađarske graničare.

Glas iz pozadine: – Šta hoće Mađari?

Slavica: – Gladni, gladni...

Isti glas: – Šta gladni, oni su valjda Evropska unija...

Stariji Francuz, s flašicom bordoa u mrežici na naslonu sedišta ispred njega, ne razume.

Vozač: – E ako niste do sada čuli, tako je to na Balkanu. Mađari traže pare da nas puste, inače će sve da nas pretresaju, a to može da potraje. Pet evra za Mađare i osam evra za dve torbe.

Francuz: – Kako osam evra, u agenciji su nam rekli da imamo pravo na dve torbe, niko nije pominjao da se prtljag dodatno plaća.

Glas iz pozadine: – Ajde ljudi nećemo sada oko nekoliko evra... (vozaču) Je l’ ti uzimaš neki procenat od Mađara?

Vozač: – Samo me puste kod njih u kabinu.

Slavica: – A ja onomad spremila pet kila sira, kajmaka, kupila burek – moj sin voli burek više nego išta, samo mu burek daj – i Mađari nam sve uzeli, sve iz kola bacili, greota.

Muzika u autobusu „Tog jutra kafa je imala čudan ukus”.

Slavica: – Paradajz, sir i pečene paprike, samo to ću da jedem kad dođem. Moji ne vole zelene, samo crvene paprike.

Goca: – Ja stavim i zelene i ljute.

Neko setno dobacuje: – Burek s mesom i kiselo mleko.

Goca: – U Parizu kore nisu dobre, debele. Svekrva mi donela kore i vegetu, šest kila.

Granica s Mađarskom.

Slavica: – Evo carinika, šta li rade s parama?

Goca: – Dovoljno je godinu dana da rade.

Slavica: – Sad će da uzmu pasoše na proveru.

Goca (o starijem Francuzu): – On ima evropski pasoš, ne treba mu viza.

Slavica: – Francuski, evropski, blago njemu, može svuda da ide. Mogla sam i ja da dobijem, sva su mi deca rođena tamo. Bila sam jednom da predam zahtev.

Goca: – Od nove godine kažu bez vize. To će da bude Evropa–Srbija.

Slavica: – Što će naši da prođu, k’o Rumuni... A oni spavaju jadni u one barake, nemaju posla.

Posle petnaestak minuta čekanja.

Goca: – Znači ne vredi ni džak para. Trebalo je malo više da stavimo... Nek okrajnu malo i naši.

Slavica: – Ja sam onomad dala 500 franaka, ali je trebalo 1.000. Hteo Mađar da mi oporezuje igračku za dete. Rek’o mi da odem do kola i u gepek stavim još 500. Ja otišla, a ono tamo k’o u banku da si ušao, švajcarci, nemci...

Mađarski carinik ulazi u autobus i zaustavlja se u toaletu, gde su mu vozači ostavili novac, potom izlazi bez reči.

Desetak minuta kasnije.

Goca: – Evo Kelebija, naši.

Slavica: – Evo naše granice.

Goca: – Sad će i oni pasoše da gledaju.

Slavica: – Ako Evropa pušta, što ne bi oni.

Rutinska kontrola u kabini srpskih carinika.

Žena iz autobusa: – A je l’ normalno da Mađari uzimaju novac iz svakog srpskog autobusa?

Carinik: – Niko do sad nije uspeo to da dokaže. To je njihova stvar – mi smo ovde, oni su tamo.

Ulazak u Srbiju, kafana „Ilijada”, fabrika „Zorka”.

Goca: – Jadna „Zorka” kako je ružna.

Glas iz pozadine: – Sve upropastiše. Ljudima sve uzeli...

Razvaline, đubre, a „Mekdonalds” na 600 metara.

Goca: – Mnogo propalo nešto, vidiš, nema para da se izgradi...

Malo dalje tabla sa oznakom o obnovi objekta pod pokroviteljstvom EU.