„Рада-војаж” од Париза до Свилајнца

И ових дана, европским друмовима, аутобусом агенције „Рада-војаж”, путује се на на линији Париз – Суботица – Нови Сад – Београд – Пожаревац – Свилајнац.

Славица: – Питају ме унучићи колико ћу да останем у Србији... Ја им кажем пет година. Него ја узела аутобус кад сам видела оне силне авионе да пропадају.

Гоца: – А је л’ си видела у оном авиону из Рија девојчица преживела?

Славица: – Јесте, јесте. Мој син више воли бродом, каже спас живота је већи.

Возач прикупља новац за мађарске граничаре.

Глас из позадине: – Шта хоће Мађари?

Славица: – Гладни, гладни...

Исти глас: – Шта гладни, они су ваљда Европска унија...

Старији Француз, с флашицом бордоа у мрежици на наслону седишта испред њега, не разуме.

Возач: – Е ако нисте до сада чули, тако је то на Балкану. Мађари траже паре да нас пусте, иначе ће све да нас претресају, а то може да потраје. Пет евра за Мађаре и осам евра за две торбе.

Француз: – Како осам евра, у агенцији су нам рекли да имамо право на две торбе, нико није помињао да се пртљаг додатно плаћа.

Глас из позадине: – Ајде људи нећемо сада око неколико евра... (возачу) Је л’ ти узимаш неки проценат од Мађара?

Возач: – Само ме пусте код њих у кабину.

Славица: – А ја ономад спремила пет кила сира, кајмака, купила бурек – мој син воли бурек више него ишта, само му бурек дај – и Мађари нам све узели, све из кола бацили, греота.

Музика у аутобусу „Тог јутра кафа је имала чудан укус”.

Славица: – Парадајз, сир и печене паприке, само то ћу да једем кад дођем. Моји не воле зелене, само црвене паприке.

Гоца: – Ја ставим и зелене и љуте.

Неко сетно добацује: – Бурек с месом и кисело млеко.

Гоца: – У Паризу коре нису добре, дебеле. Свекрва ми донела коре и вегету, шест кила.

Граница с Мађарском.

Славица: – Ево цариника, шта ли раде с парама?

Гоца: – Довољно је годину дана да раде.

Славица: – Сад ће да узму пасоше на проверу.

Гоца (о старијем Французу): – Он има европски пасош, не треба му виза.

Славица: – Француски, европски, благо њему, може свуда да иде. Могла сам и ја да добијем, сва су ми деца рођена тамо. Била сам једном да предам захтев.

Гоца: – Од нове године кажу без визе. То ће да буде Европа–Србија.

Славица: – Што ће наши да прођу, к’о Румуни... А они спавају јадни у оне бараке, немају посла.

После петнаестак минута чекања.

Гоца: – Значи не вреди ни џак пара. Требало је мало више да ставимо... Нек окрајну мало и наши.

Славица: – Ја сам ономад дала 500 франака, али је требало 1.000. Хтео Мађар да ми опорезује играчку за дете. Рек’о ми да одем до кола и у гепек ставим још 500. Ја отишла, а оно тамо к’о у банку да си ушао, швајцарци, немци...

Мађарски цариник улази у аутобус и зауставља се у тоалету, где су му возачи оставили новац, потом излази без речи.

Десетак минута касније.

Гоца: – Ево Келебија, наши.

Славица: – Ево наше границе.

Гоца: – Сад ће и они пасоше да гледају.

Славица: – Ако Европа пушта, што не би они.

Рутинска контрола у кабини српских цариника.

Жена из аутобуса: – А је л’ нормално да Мађари узимају новац из сваког српског аутобуса?

Цариник: – Нико до сад није успео то да докаже. То је њихова ствар – ми смо овде, они су тамо.

Улазак у Србију, кафана „Илијада”, фабрика „Зорка”.

Гоца: – Јадна „Зорка” како је ружна.

Глас из позадине: – Све упропастише. Људима све узели...

Развалине, ђубре, а „Мекдоналдс” на 600 метара.

Гоца: – Много пропало нешто, видиш, нема пара да се изгради...

Мало даље табла са ознаком о обнови објекта под покровитељством ЕУ.