Magija portreta inspirisanih suncem

Specijalno za "Politiku"
Beč, januara – Sedamdeset dvogodišnji umetnik Lisjen Klerg (Lucien Clergue) postao je u oktobru član Francuske akademije lepih umetnosti kao prvi fotograf kome je ikada pripala takva čast. Ovo značajno i malčice zakasnelo priznanje, koje naročito dobija na težini zvaničnim pomeranjem granica lepih umetnosti, sigurno ne bi iznenadilo Klergove dugogodišnje prijatelje Pabla Pikasa i Žana Koktoa koji su ga smatrali "pesnikom svetla" i "klasikom portretista, u rangu Renoara, Manea i Velaskeza". Radovi Lisjena Klerga izloženi su u bečkom Kinstlerhausu. Klerg, koji potiče iz jednog od najvećih utočišta slikara svih vremena – Arla – ostaje veran temama koje ga prate od rane mladosti: ljubavi, odnosu prirode i čoveka, fazama razvoja čovečanstva, prolaznosti, smrti i – koridi. Međutim, fotografija kao način izražavanja, po kojoj će postati poznat širom sveta, nije njegov prvi izbor na putu ka slavi – u mladosti mu je najveći san bio da besmrtnost stekne kao filmski režiser. U nedavno objavljenom intervjuu za nemačko izdanje "Veniti fera", Klerg objašnjava da je njegove snove o rediteljskoj karijeri raspršio upravo Felini:

"Početkom pedesetih počeo sam da radim na jednom scenariju koji sam nazvao ’Siromasi’. Ispostavilo se da se Felini baš tada nalazio u Rimu gde je snimao film na sličnu temu i zato sam obustavio produkciju."

Razočaran, ali ne i toliko obeshrabren da bi se zanavek manuo rediteljske profesije, Klerg se okreće svojoj hobi umetnosti. Davnih pedesetih 20. veka, u konzervativnom posleratnom vremenu u kojem je žena viđena kao aseksualno biće – majka, domaćica, svetica – serijom aktova uzdiže se u zvezde fotografije.

Ovo upravo jeste i lajtmotiv izložbe "Magija i mitologija Lisjena Klerga" koja je otvorena krajem oktobra u bečkom Kinstlerhausu, a koja će biti zatvorena polovinom februara ove godine. Pored aktova, među dve stotine izloženih radova, tu su i upečatljiva serija fotografija korida sa portretima matadora, pejzaži iz Provanse, scene sa mora i portreti cirkuzanata.

Po završetku Drugog svetskog rata, tada osamnaestogodišnji Lisjen Klerg pozajmljuje fotografski aparat kojim će načiniti svoje prve snimke – scene razaranja, umiranja, ruševine rodnog grada u kojima nema čarobne igre svetlosti koja će kasnije postati njegova prepoznatljiva karakteristika. Tek 1955. stvoriće svoje prvo remek-delo: seriju portreta dece iz cirkuske trupe "Saltimbank" koja je u posleratnim godinama putovala Francuskom. Sada, toliko godina kasnije, tvrdiće kako su mu baš ona "otkrila sunce".

Upravo te portrete će poslati Pablu Pikasu koga je upoznao dve godine ranije; zahvaljujući njima, između Klerga i velikog slikara se rađa doživotno prijateljstvo. Pikaso upoznaje Klerga sa pariskom umetničkom elitom u čijim redovima ovaj pronalazi još jednu srodnu dušu – Žana Koktoa. Klergove fotografije uskoro krase zbirku poezije Pola Elijara čije korice je osmislio Pikaso.

Nova sredina udahnjuje nov optimizam Lisjenu Klergu koji, konačno, pronalazi svoj izraz u ženskim aktovima. U potrazi za upečatljivim detaljem, nikada ne prikazujući lice portretisane žene, Klerg svoje modele od samog početka bavljenja aktom ne vulgarizuje, već ih predstavlja u njihovim najženstvenijim trenucima. Dok fotografiše obnažena tela, ispružena na dugim peščanim plažama, ovaj umetnik otkriva magiju vode i peska, te je njegova faza "Jezik peska" logična posledica ovog razvoja.

Strast koju deli sa Pablom Pikasom je korida. Klerg je stalni svedok krvavih borbi, on je portretista matadora, njihovog života, pobeda i stradanja. Tu je kada životinje ili njihovi "izazivači" stradaju, tu je kada se slavi ili tuguje i to je jedna od tema koju neće nikada napustiti.