Bez džeza, život bi bio jedna greška

U raskošnom bunilu preobilja kulturnih događaja tokom ovog proleća u prestonici Francuske, džez festival koji se deveti put održava u pariskoj četvrti Sen-Žermen, tačnije na Sen-Žermen-de-Preu, bio je mesto okupljanja značajnih imena svetske scene. Pratećom izložbom„Pravi Boris: 1920–1959”, organizatori festivala s pijetetom su obeležili pola veka od smrti jednog po mnogo čemu neobičnog čoveka: Borisa Vijana.

Izložba u biblioteci „Andre Malro” na bulevaru Raspaj, hronološki je ispratila pisca, kompozitora, džez trubača, od 10. maja 1920. godine, dana njegovog rođenja u mestu Vil d’Avrej u blizini Pariza, sve do 23. juna 1959. godine, kada ga je odavno bolesno srce napokon izneverilo, i to na projekciji filma nastalog po njegovom romanu „Pljuvaću na vaše grobove”. Između ova dva datuma, život, kratak, ali ispunjen. Boris Vijan je napisao šest romana pod svojim imenom, četiri pod pseudonimom Vernon Saliven, dodajmo i pozorišne komade, kratke priče, prevode američkih krimi-romana na francuski. Komponovao je više od četiristo kompozicija, svirao trubu, snimao. Pisao je sa posvećenošću ljubitelja i znalca i džez kritike, bio umetnički direktor diskografskih kuća Filips i Barkli. Družio se sa Žilijet Greko, Majlsom Dejvisom, Žan-Pol Sartrom i Simon de Bovoar, Žanom Ženeom, Rejmonom Kenoom... Voleo je lepe žene (a i one njega) i sladak život; princ Sen-Žermena bio je umetnik postojanja.

U uzavrelom grotlu Sen-Žermena četrdesetih i pedesetih godina prošlog veka, Vijan je bio jedan od ključnih aktera nove scene i zagovornika libertinskog stava prema životu čija je motorna snaga bio džez. („Bez džeza, život bi bio jedna greška”, govorio je Vijan.) Pariz tog vremena bio je magnet za mnoge američke džez muzičare, pa su rado viđeni gosti na Sen-Žermende-Preu bili i Majls Dejvis, Djuk Elington, Sidni Beše, Don Bajas. U pariskim kafeima u podrumima (les caves) nastajala je i doslovno andergraund istorija ove metropole, a klub „Le Tabou”, na broju 33 u ulici Dofen, bio je jedno od onih mesta iz kojih je šikljala nezadrživa životna snaga, širila se kao stihija fama o noćnim hedonističkim podvižništvima. „Žermenoprateni” (Germenopratins; ljudi sa Sen-Žermena, Vijanova izmislica, jedna u obilju kakvo je moguće naći na stranicama knjiga ovog lucidnog pisca) osećali su tu energiju preporoda pariskog noćnog života. Kada su se novi mitovi o podzemnoj sceni Sen-Žermena prelili sa njegovih ulica, zvanična štampa se okomila na grupu strastvenika ocenivši da su Levu obalu zaposeli „egzistencijalisti”.

Krug Sartrovih istomišljenika, ali i mnoštvo poznatih i manje poznatih bonvivana ovako su, brzopleto, i na ignorantski način etiketirani, i to će se ispostaviti kao težak teret, nalik onom koji su u SAD pedesetih godina na svojim plećima nosili bitnici.

(/slika2)Autoru „Jeseni u Pekingu”, „Crvene trave”, „Pene dana”, „Vadisrca”, zvanična kritika i novinari nisu bili naklonjeni. Jasno, jer, živeo je onako kako je živeo, a ono što je pisao nije bilo lako „čitljivo”: njegov jezik, kompleksan i u živom preobratu, bio je pun iznenađenja, lingvističkih i semantičkih. Ali ni Vijan im nije ostajao dužan, pa se u svojim tekstovima neprestano obračunavao sa „glupavim novinarima”, izvrgavajući ruglu njihovu nesenzibilnost.

A umeo je to Vijan, i te kako, jer je, rame uz rame sa Rejmonom Kenoom, Eženom Joneskom, Žakom Preverom i ostalim uvaženim „patafizičarima” (ponosno noseći titule Živodera Prve Klase i Velikog Satrapa), nepogrešivo prepoznavao okoštanja i korumpiranost ljudskog duha. I isto tako nepogrešivo uočavao i prepoznavao „srodnike”. Tvrdeći, primera radi, da je Telonijus Monk bio „potpuni patafizičar,to jest, čovek koji traga za istinom, ali se sladi ironijom potrage”. Ovu i druge Vijanove lične istine moguće je pronaći u majskom broju francuskog časopisa „Jazzman”, u tekstu čiji naslov prigodno aludira na Vijanov poznati roman – „Pena džeza”. Autor teksta, Alen Tersine, i sam je pripadnik čuvenog Žarijevog „Koledža za patafiziku” koji je proslavio filozofiju nonsensa i nonsens filozofije. „Prigoda” ili „slučajnost”, procenite sami.

Kultna knjiga, „Priručnik za Sen-Žermen-de-Pre”, itinerer duha Leve obale, pojavio se i u džepnom izdanju sa dodatkom ranije neobjavljivanih dokumenata i bonus CD-om sa tri Vijanove kompozicije. Tu je i komplet od četiri kompakt diska sa 100 Vijanovih kompozicija (u produkcijiŽaka Kanetija), sa originalnim interpretacijama Serža Ređijanija, Muluđija, ali i Džoan Baez, Katrin Ringer i drugih izvođača.

Vijanov život bio je inspiracija i autorima stripa, pa je svetlo dana ovog maja ugledao i album „Piscine Molitor”, scenariste Burija i crtača Kristijana Kajoa. Dogodine će se delo Borisa Vijana naći među koricama znamenite edicije „Plejade”. Nekada nesnošljivi enfant terrible, danas je važan deo kulturne baštine Pariza i Francuske.