Без џеза, живот би био једна грешка

У раскошном бунилу преобиља културних догађаја током овог пролећа у престоници Француске, џез фестивал који се девети пут одржава у париској четврти Сен-Жермен, тачније на Сен-Жермен-де-Преу, био је место окупљања значајних имена светске сцене. Пратећом изложбом„Прави Борис: 1920–1959”, организатори фестивала с пијететом су обележили пола века од смрти једног по много чему необичног човека: Бориса Вијана.

Изложба у библиотеци „Андре Малро” на булевару Распај, хронолошки је испратила писца, композитора, џез трубача, од 10. маја 1920. године, дана његовог рођења у месту Вил д’Авреј у близини Париза, све до 23. јуна 1959. године, када га је одавно болесно срце напокон изневерило, и то на пројекцији филма насталог по његовом роману „Пљуваћу на ваше гробове”. Између ова два датума, живот, кратак, али испуњен. Борис Вијан је написао шест романа под својим именом, четири под псеудонимом Вернон Саливен, додајмо и позоришне комаде, кратке приче, преводе америчких крими-романа на француски. Компоновао је више од четиристо композиција, свирао трубу, снимао. Писао је са посвећеношћу љубитеља и зналца и џез критике, био уметнички директор дискографских кућа Филипс и Баркли. Дружио се са Жилијет Греко, Мајлсом Дејвисом, Жан-Пол Сартром и Симон де Бовоар, Жаном Женеом, Рејмоном Кеноом... Волео је лепе жене (а и оне њега) и сладак живот; принц Сен-Жермена био је уметник постојања.

У узаврелом гротлу Сен-Жермена четрдесетих и педесетих година прошлог века, Вијан је био један од кључних актера нове сцене и заговорника либертинског става према животу чија је моторна снага био џез. („Без џеза, живот би био једна грешка”, говорио је Вијан.) Париз тог времена био је магнет за многе америчке џез музичаре, па су радо виђени гости на Сен-Жерменде-Преу били и Мајлс Дејвис, Дјук Елингтон, Сидни Беше, Дон Бајас. У париским кафеима у подрумима (les caves) настајала је и дословно андерграунд историја ове метрополе, а клуб „Le Tabou”, на броју 33 у улици Дофен, био је једно од оних места из којих је шикљала незадржива животна снага, ширила се као стихија фама о ноћним хедонистичким подвижништвима. „Жерменопратени” (Germenopratins; људи са Сен-Жермена, Вијанова измислица, једна у обиљу какво је могуће наћи на страницама књига овог луцидног писца) осећали су ту енергију препорода париског ноћног живота. Када су се нови митови о подземној сцени Сен-Жермена прелили са његових улица, званична штампа се окомила на групу страственика оценивши да су Леву обалу запосели „егзистенцијалисти”.

Круг Сартрових истомишљеника, али и мноштво познатих и мање познатих бонвивана овако су, брзоплето, и на игнорантски начин етикетирани, и то ће се испоставити као тежак терет, налик оном који су у САД педесетих година на својим плећима носили битници.

(/slika2)Аутору „Јесени у Пекингу”, „Црвене траве”, „Пене дана”, „Вадисрца”, званична критика и новинари нису били наклоњени. Јасно, јер, живео је онако како је живео, а оно што је писао није било лако „читљиво”: његов језик, комплексан и у живом преобрату, био је пун изненађења, лингвистичких и семантичких. Али ни Вијан им није остајао дужан, па се у својим текстовима непрестано обрачунавао са „глупавим новинарима”, извргавајући руглу њихову несензибилност.

А умео је то Вијан, и те како, јер је, раме уз раме са Рејмоном Кеноом, Еженом Јонеском, Жаком Превером и осталим уваженим „патафизичарима” (поносно носећи титуле Живодера Прве Класе и Великог Сатрапа), непогрешиво препознавао окоштања и корумпираност људског духа. И исто тако непогрешиво уочавао и препознавао „сроднике”. Тврдећи, примера ради, да је Телонијус Монк био „потпуни патафизичар,то јест, човек који трага за истином, али се слади иронијом потраге”. Ову и друге Вијанове личне истине могуће је пронаћи у мајском броју француског часописа „Јаzzman”, у тексту чији наслов пригодно алудира на Вијанов познати роман – „Пена џеза”. Аутор текста, Ален Терсине, и сам је припадник чувеног Жаријевог „Колеџа за патафизику” који је прославио филозофију нонсенса и нонсенс филозофије. „Пригода” или „случајност”, процените сами.

Култна књига, „Приручник за Сен-Жермен-де-Пре”, итинерер духа Леве обале, појавио се и у џепном издању са додатком раније необјављиваних докумената и бонус ЦД-ом са три Вијанове композиције. Ту је и комплет од четири компакт диска са 100 Вијанових композиција (у продукцијиЖака Канетија), са оригиналним интерпретацијама Сержа Ређијанија, Мулуђија, али и Џоан Баез, Катрин Рингер и других извођача.

Вијанов живот био је инспирација и ауторима стрипа, па је светло дана овог маја угледао и албум „Piscine Molitor”, сценаристе Бурија и цртача Кристијана Кајоа. Догодине ће се дело Бориса Вијана наћи међу корицама знамените едиције „Плејаде”. Некада несношљиви enfant terrible, данас је важан део културне баштине Париза и Француске.