Bežanija sa „bala vampira”

Zahuktala se škola. Sve pršti. Mojim klincima već dve nedelje septembra dosta. I previše. Samo snevaju kako da izbegnu obaveze. Smišljaju „poželjan” scenario – umerenu nepogodu koju bi, dakako, preživeli, ali koja bi ih udaljila na neko vreme iz klupa. Prizivaju, tako, epidemiju praseće influence. Kažu, bilo bi to mesec dana manje smaranja s profanima. Ukoliko opaki „meksikanac” omane, ne bi bio loš ni zloglasni „peruanac”, talas najnovijeg ćurećeg gripa što satire živinu, a đake izoluje na pristojnoj udaljenosti od učionica. Ministar bi sigurno zatvorio „fabrike znanja” bar do zimskog raspusta, a onda se lakše diše, pola posla je obavljeno. Slutim da mi od njihovih ideja s uvoznim boleštinama ne gine – malajsko ludilo.

Belosvetska rednja „pomogla” bi im samo za prvo polugodište. Po povratku sa zimskog raspusta isplaniraće sa drugarima, čujem, ozbiljnije diverzije tehničkog karaktera kako ni u „drugom poluvremenu” obrazovne utakmice ne bi morali baš na sve časove: lažne dojave o podmetnutim bombama u zbornici napraviće neophodnu pauzu u februaru, u martu bi prijateljski nastrojeni Ukrajinci mogli opet da nam zavrnu gas bar na desetak dana, zatim će doći uskršnja pa prvomajska stanka, a neće ni prosvetari valjda da ih ostave na cedilu. Sigurno će i oni tradicionalno da odštrajkuju svoje posle Međunarodnog praznika rada! Pa uvek su nastavnici učenicima u kritičnom momentu priskakali u pomoć! Ko će kome da se nađe ako neće svoj svome! E, dalje više i nije važno. U junu sudija ionako svira kraj. Dele se knjižice. Pa Jovo nanovo, u sledeću godinu i razred.

– E, pa tata, čestitam! Ti si prvi otac u istoriji srpskog školstva koji je pobegao sa roditeljskog sastanka! I to na mom startu u gimnaziji! Sad će do mature da me zezaju... – pišti ćera pri povratku sa časova. Besno baca torbu u ćoše.

– Čoveče, još nisam čuo za bežaniju sa „bala vampira”! – iskreno se raduje sin koji je uvek prisutan kad je moje čerečenje na dnevnom redu. – Ćale, stvarno si genije! Ha-ha-ha... Ovo mi niko živ neće verovati...

– Da li bi mogao da objasniš kako i zašto si to izveo? – pridružuje se žena orkestarskim napadima. U našoj kući, kao i u društvu, oduvek važi pravilo „svi na jednog”.

– Znam da ni Dunav ne može da me opere... – zavrteh palčevima – ...ali kad sam ušao u hol svoje nekadašnje gimnazije, kad sam prepoznao karakteristični miris posle četvrt veka i shvatio da moje dete sada treba da ide u taj isti „inkubator”, spopao me napad panike. Eto, pucajte! – isprsih se.

– Kakav miris? Kakav inkubator? Gaje golubove pod krovom? Krečili su? Nisu krečili? – počinje isleđenje unakrsnim pitanjima. Spremili i stonu lampu da mi upere u facu. Žena pokazuje sinu da isključi centralno svetlo. Zna znanje.

Otvorih se pod pritiskom. Ne mogu da izdržim bol. Nikad od mene junačina.

– Miris ustajalih zdanja koji govori da su metode učenja ostale gotovo identične, udžbenici zastareli, ni lektira se nije promenila, a pojedini nastavnici ponašaju se kao da rade u popravnom domu... – govorim prkosno u lampu mučitelja. Ćute, čujem. Nema više pitanja.

A pošto su isključili lampu, natenane sam im ispričao ostatak zgode.

Uoči samog roditeljskog, pred učionicu je došao Vlaja Subotić sa kojim sam četiri godine gulio klupu, pa još pet-šest majki iz tog legendarnog IV/2. Kad smo ukapirali da će nam i deca učiti zajedno, pa još kod iste – naše razredne, skoknuli smo preko puta gimnazije da sudbinski slučaj zalijemo. Klincima će biti potrebno mnogo, mnogo sreće.

Razredna je, naravno, znala gde smo. „Obrazovni kafić” pored same škole i pre 25 godina bio je đačka baza. Ulovila nas je, mene i Vlajčeta proglasila za „kolovođe bežanije”, i naredila da se u sredu posle šestog časa sa sve naslednicima postrojimo pred direktorkom u svečanoj sali. Treba da se dogovorimo o predstojećoj ekskurziji...