Бежанија са „бала вампира”

Захуктала се школа. Све пршти. Мојим клинцима већ две недеље септембра доста. И превише. Само сневају како да избегну обавезе. Смишљају „пожељан” сценарио – умерену непогоду коју би, дакако, преживели, али која би их удаљила на неко време из клупа. Призивају, тако, епидемију прасеће инфлуенце. Кажу, било би то месец дана мање смарања с профанима. Уколико опаки „мексиканац” омане, не би био лош ни злогласни „перуанац”, талас најновијег ћурећег грипа што сатире живину, а ђаке изолује на пристојној удаљености од учионица. Министар би сигурно затворио „фабрике знања” бар до зимског распуста, а онда се лакше дише, пола посла је обављено. Слутим да ми од њихових идеја с увозним болештинама не гине – малајско лудило.

Белосветска редња „помогла” би им само за прво полугодиште. По повратку са зимског распуста испланираће са другарима, чујем, озбиљније диверзије техничког карактера како ни у „другом полувремену” образовне утакмице не би морали баш на све часове: лажне дојаве о подметнутим бомбама у зборници направиће неопходну паузу у фебруару, у марту би пријатељски настројени Украјинци могли опет да нам заврну гас бар на десетак дана, затим ће доћи ускршња па првомајска станка, а неће ни просветари ваљда да их оставе на цедилу. Сигурно ће и они традиционално да одштрајкују своје после Међународног празника рада! Па увек су наставници ученицима у критичном моменту прискакали у помоћ! Ко ће коме да се нађе ако неће свој своме! Е, даље више и није важно. У јуну судија ионако свира крај. Деле се књижице. Па Јово наново, у следећу годину и разред.

– Е, па тата, честитам! Ти си први отац у историји српског школства који је побегао са родитељског састанка! И то на мом старту у гимназији! Сад ће до матуре да ме зезају... – пишти ћера при повратку са часова. Бесно баца торбу у ћоше.

– Човече, још нисам чуо за бежанију са „бала вампира”! – искрено се радује син који је увек присутан кад је моје черечење на дневном реду. – Ћале, стварно си геније! Ха-ха-ха... Ово ми нико жив неће веровати...

– Да ли би могао да објасниш како и зашто си то извео? – придружује се жена оркестарским нападима. У нашој кући, као и у друштву, одувек важи правило „сви на једног”.

– Знам да ни Дунав не може да ме опере... – завртех палчевима – ...али кад сам ушао у хол своје некадашње гимназије, кад сам препознао карактеристични мирис после четврт века и схватио да моје дете сада треба да иде у тај исти „инкубатор”, спопао ме напад панике. Ето, пуцајте! – испрсих се.

– Какав мирис? Какав инкубатор? Гаје голубове под кровом? Кречили су? Нису кречили? – почиње ислеђење унакрсним питањима. Спремили и стону лампу да ми упере у фацу. Жена показује сину да искључи централно светло. Зна знање.

Отворих се под притиском. Не могу да издржим бол. Никад од мене јуначина.

– Мирис устајалих здања који говори да су методе учења остале готово идентичне, уџбеници застарели, ни лектира се није променила, а поједини наставници понашају се као да раде у поправном дому... – говорим пркосно у лампу мучитеља. Ћуте, чујем. Нема више питања.

А пошто су искључили лампу, натенане сам им испричао остатак згоде.

Уочи самог родитељског, пред учионицу је дошао Влаја Суботић са којим сам четири године гулио клупу, па још пет-шест мајки из тог легендарног IV/2. Кад смо укапирали да ће нам и деца учити заједно, па још код исте – наше разредне, скокнули смо преко пута гимназије да судбински случај залијемо. Клинцима ће бити потребно много, много среће.

Разредна је, наравно, знала где смо. „Образовни кафић” поред саме школе и пре 25 година био је ђачка база. Уловила нас је, мене и Влајчета прогласила за „коловође бежаније”, и наредила да се у среду после шестог часа са све наследницима постројимо пред директорком у свечаној сали. Треба да се договоримо о предстојећој екскурзији...