Evropa, ali bez uslovljavanja

U maju ove godine 61 odsto građana podržavalo je učlanjenje u Evropsku uniju, što pored izvesnog pada ostaje na nivou podrške u proteklih nekoliko godina, koja se od 2002. kretala između 60 i 70 odsto. Čak 82 odsto građana misli da je vizna liberalizacija značajna, 52 odsto očekuje da će ulazak u EU omogućiti bolju budućnost mladima, 44 odsto da će biti više mogućnosti za zapošljavanje, 40 odsto mogućnost da se više putuje po EU, dok trećina u tome vidi priliku da se sredi stanje u Srbiji.

Ali, i pored ovako visoke opredeljenosti za ulazak u EU ne samo da je mnogo evroskeptika, već i onih koji misle da će to ugroziti naš nacionalni identitet, da će propasti poljoprivreda jer naš seljak neće moći da bude konkurentan, da će od nas biti traženo da ispunjavamo sve zahteve koji su „veliki” lako odbacili…

Srbi bi da živi kao razvijeni zapad, ali po svojim pravilima. Svi bi da putuju i kupuju, ali bez uslovljavanja Evrope za pristupanje u njeno članstvo.

Zato je Goran Svilanović, koordinator OSCE za aktivnosti u oblasti privrede i zaštite čovekove okoline, na promociji knjige „Srbija je važna: unutrašnje reforme i evropske integracije” u izdanju Samizdat B92, rekao da je za neke putovanje bez viza sve što žele a za druge je to početak saradnje sa EU. „Naši građani su veoma politički pismeni i oni veoma dobro čuju da i oni u EU imaju probleme”, rekao je jedan od urednika i autora knjige, ali i izrazio očekivanje da će Srbija do kraja ove godine podneti zahtev za članstvo u EU. I drugi urednik knjige Kristof Solioz, generalni sekretar Centra za strategije evropskih integracija, smatra da Srbiju treba podstaći da što pre podnese kandidaturu za članstvo u EU, ne čekajući rezultate referenduma u Irskoj o Lisabonskom sporazumu, „jer u Evropi umesto Berlinskog zida postoji zid koji odvaja zemlje članice EU i one koje to nisu”. Zato je, kako je rekao, knjiga skup eseja kojima je cilj da se ubrza proces integracije i da se ubede građani Srbije da je budućnost u EU, kao i da se u to ubedi elita u različitim zemljama članicama.

Filosof Obrad Savić je objasnio da grupa autora i bez konsultacija zastupa isti stav a to je ulazak u Evropu. „U Srbiji u poslednjih deset godina postoji superprodukcija knjiga o Evropi. Jedne pokazuju opsesivnu mržnju prema Evropi, a druge pišu ljudi, u koje spadam i ja, koji pripadaju liberalno-demokratskom bloku, koji daje blanko ček Evropi, dok su treće istraživačke autorske knjige koje kritikuju Evropu iznutra radi Evrope a ne kontra Evrope.” Savić kaže da kod nas neki Evropu shvataju kao servis a da drugi imaju paniku od nje. Savić je naveo zapažanje nemačkog filosofa Jirgena Habermasa, iz knjige „Eseji o Evropi”, povodom hrvatskog pristupa pridruživanju da su Hrvati taman osvojili neki nacionalni suverenitet a da sada treba da ga se odreknu.

Aleksandar Petrič, stručnjak za strateški regionalni razvoj i strateško urbanističko planiranje u jugoistočnoj Evropi, ocenio je da je Srbija uvek bila u Evropi i da će biti i nadalje, kao i da je Evropi više potrebna Srbija nego Srbiji Evropa. „Srbija je kao najistočnija zapadna zemlja ili najzapadnija istočna zemlja izbegla poluvekovnu izolaciju zemalja u okruženju i zato je ovaj prostor zreliji da uđe u Evropu.”

Da su se Srbi opredelili za ulazak u Evropu pokazuju i poslednji parlamentarni izbori održani 11. maja 2008. godine. Kako kaže Dušan Pavlović, politikolog, oni su se „odigrali u užarenoj atmosferi, uz oštre podele između patriota i izdajnika i Evropejaca i antievropejaca”. Pobedili su Evropejci i sada je vreme da se Odisej (Srbija) vrati kući (u Evropu). Ali, kako to učiniti?

Jedan recept dao je pokojni premijer Srbije Zoran Đinđić: „Srbija ne može da se promeni ako se mi svi ne promenimo. U nameri da promenimo Srbiju, svako od nas treba da se malo promeni – u načinu na koji rešavamo probleme, u našem mentalitetu, u našim radnim navikama – jer Srbija je zbir svih nas.”

Drugi recept daje Milica Delević, direktorka Kancelarije za evropske integracije pri Vladi Srbije. „Kako sada stvari stoje, lako je moguće da se nađemo u situaciji u kojoj ni Srbija ni EU neće preuzeti inicijativu – a da bi se posao integracija završio obe strane moraju uraditi svoj deo. Evropska unija bi mogla početi s odmrzavanjem Privremenog sporazuma, što bi, čak iako ratifikacija SSP-a ostane uslovljena punom saradnjom s Međunarodnim krivičnim tribunalom za bivšu Jugoslaviju, bilo signal da se koraci u pravom smeru cene. Srbija bi, s druge strane, pored maksimalnog truda koji ulaže u hapšenje i izručenje preostala dva optuženika za teške ratne zločine, trebalo da ubrza usvajanje potrebnih zakona i pokaže da je spremna i sposobna da ih primenjuje. Time bi pokazala da je privržena ne samo ulasku u EU, već pre svega reformama koje menjaju društvo i vode u članstvo.”