Европа, али без условљавања

У мају ове године 61 одсто грађана подржавало је учлањење у Европску унију, што поред извесног пада остаје на нивоу подршке у протеклих неколико година, која се од 2002. кретала између 60 и 70 одсто. Чак 82 одсто грађана мисли да је визна либерализација значајна, 52 одсто очекује да ће улазак у ЕУ омогућити бољу будућност младима, 44 одсто да ће бити више могућности за запошљавање, 40 одсто могућност да се више путује по ЕУ, док трећина у томе види прилику да се среди стање у Србији.

Али, и поред овако високе опредељености за улазак у ЕУ не само да је много евроскептика, већ и оних који мисле да ће то угрозити наш национални идентитет, да ће пропасти пољопривреда јер наш сељак неће моћи да буде конкурентан, да ће од нас бити тражено да испуњавамо све захтеве који су „велики” лако одбацили…

Срби би да живи као развијени запад, али по својим правилима. Сви би да путују и купују, али без условљавања Европе за приступање у њено чланство.

Зато је Горан Свилановић, координатор ОСЦЕ за активности у области привреде и заштите човекове околине, на промоцији књиге „Србија је важна: унутрашње реформе и европске интеграције” у издању Самиздат Б92, рекао да је за неке путовање без виза све што желе а за друге је то почетак сарадње са ЕУ. „Наши грађани су веома политички писмени и они веома добро чују да и они у ЕУ имају проблеме”, рекао је један од уредника и аутора књиге, али и изразио очекивање да ће Србија до краја ове године поднети захтев за чланство у ЕУ. И други уредник књиге Кристоф Солиоз, генерални секретар Центра за стратегије европских интеграција, сматра да Србију треба подстаћи да што пре поднесе кандидатуру за чланство у ЕУ, не чекајући резултате референдума у Ирској о Лисабонском споразуму, „јер у Европи уместо Берлинског зида постоји зид који одваја земље чланице ЕУ и оне које то нису”. Зато је, како је рекао, књига скуп есеја којима је циљ да се убрза процес интеграције и да се убеде грађани Србије да је будућност у ЕУ, као и да се у то убеди елита у различитим земљама чланицама.

Философ Обрад Савић је објаснио да група аутора и без консултација заступа исти став а то је улазак у Европу. „У Србији у последњих десет година постоји суперпродукција књига о Европи. Једне показују опсесивну мржњу према Европи, а друге пишу људи, у које спадам и ја, који припадају либерално-демократском блоку, који даје бланко чек Европи, док су треће истраживачке ауторске књиге које критикују Европу изнутра ради Европе а не контра Европе.” Савић каже да код нас неки Европу схватају као сервис а да други имају панику од ње. Савић је навео запажање немачког философа Јиргена Хабермаса, из књиге „Есеји о Европи”, поводом хрватског приступа придруживању да су Хрвати таман освојили неки национални суверенитет а да сада треба да га се одрекну.

Александар Петрич, стручњак за стратешки регионални развој и стратешко урбанистичко планирање у југоисточној Европи, оценио је да је Србија увек била у Европи и да ће бити и надаље, као и да је Европи више потребна Србија него Србији Европа. „Србија је као најисточнија западна земља или најзападнија источна земља избегла полувековну изолацију земаља у окружењу и зато је овај простор зрелији да уђе у Европу.”

Да су се Срби определили за улазак у Европу показују и последњи парламентарни избори одржани 11. маја 2008. године. Како каже Душан Павловић, политиколог, они су се „одиграли у ужареној атмосфери, уз оштре поделе између патриота и издајника и Европејаца и антиевропејаца”. Победили су Европејци и сада је време да се Одисеј (Србија) врати кући (у Европу). Али, како то учинити?

Један рецепт дао је покојни премијер Србије Зоран Ђинђић: „Србија не може да се промени ако се ми сви не променимо. У намери да променимо Србију, свако од нас треба да се мало промени – у начину на који решавамо проблеме, у нашем менталитету, у нашим радним навикама – јер Србија је збир свих нас.”

Други рецепт даје Милица Делевић, директорка Канцеларије за европске интеграције при Влади Србије. „Како сада ствари стоје, лако је могуће да се нађемо у ситуацији у којој ни Србија ни ЕУ неће преузети иницијативу – а да би се посао интеграција завршио обе стране морају урадити свој део. Европска унија би могла почети с одмрзавањем Привременог споразума, што би, чак иако ратификација ССП-а остане условљена пуном сарадњом с Међународним кривичним трибуналом за бившу Југославију, било сигнал да се кораци у правом смеру цене. Србија би, с друге стране, поред максималног труда који улаже у хапшење и изручење преостала два оптуженика за тешке ратне злочине, требало да убрза усвајање потребних закона и покаже да је спремна и способна да их примењује. Тиме би показала да је привржена не само уласку у ЕУ, већ пре свега реформама које мењају друштво и воде у чланство.”