„Titanik” izronio u Žitorađi

Žitorađa – Velika soba površine 25 kvadrata, u kući porodice Mitrović iz Žitorađe, pretvorena je u svojevrsni muzej brodova. Zu su makete drevnih asirski, grčkih i rimskih plovila, jedrenjaka i galija, parobroda... A centralno mesto u postavci zauzima maketa legendarnog broda „Titanik”.

– Pravio sam je ravno osam meseci, a pomagala mi i supruga Malina. Svaki detalj makete dugačke 1,80 metara je veran originalu u to vreme najvećeg broda na svetu, koji je, kao što se zna, potonuo na svojoj prvoj plovidbi. Na mojoj maketi su i „Titanikova” 24 čamca za spasavanje, četiri kotlarnice, pet kotvi, radio stanica sa četiri antene, rezervoari za pitku vodu i bazen sa vodom za gašenje požara, tačno 1180 prozora, deset dizalica, i to onih običnih, a ne hidrauličnih, kako je u filmu pogrešno prikazano – kaže nam Ivan Mitrović, nekadašnji mornar i potonji čuvar u niškom KP domu, gde je i dočekao penziju.

Sve nabrojano i mnogo više od toga ovaj zaljubljenik u brodove napravio je samo na osnovu fotografije „Titanika“, onoga što je video u istoimenom filmu i pročitao u časopisu „Galaksija“. Sve mere i srazmere je sam osmislio.

Odakle tolika ljubav prema brodovima, ovom žitelju Dobričkog kraja, gde su njive i bašte ono čime se svi bave od najranije mladosti, ni sam Ivan ne ume da objasni. Još od detinjstva, veli, voleo je da rukotvori, a njegovi radovi su uzimani za školske izložbe. Onda je počeo da ukrašava bicikle lajsnama od aluminijuma, dobijenih od rođaka koji je radio na otpadu. A kad mu je bilo 14 godina, rešio da napravi – čamac! I uspeo je. Kad ga je porinuo, i „rečni vukovi” su bili zadivljeni. Uradio je zatim još jedan, po narudžbini. Makete brodova, koje je viđao samo u filmovima i časopisima, počeo da pravi još kao srednjoškolac. Nakon srednje škole, našao se na životnoj prekretnici: da li da krene putem fudbalske karijere ili juvelirskog zanata. Bio je među najboljima u niškom „Radničkom“, a tražila ga je i „Zvezda“. Opredelio se, ipak, na zanat, mada je bio razočaran što ga jedan niški zlatar nije primio na posao, a prstenje i broševe već je sam radio kao od šale.

A onda je došlo vreme za vojsku. Čak se i sa ocem posvađao, što je hteo isključivo u mornaricu. Posle obuke u Puli, rasporedili su ga u Novi Sad. Odbio je, jer ga je jedino more interesovalo. I tako je Ivan Mitrović, seljače iz Žitorađe, postao mornar na minolovcu, jedan od najboljih. Morao je, kaže, da se posluži i lažima: kazao je da ima još dva brata i sestru, jer po tadašnjim propisima jedinci nisu mogli da idu na plovidbe. Prokrstario je Jadranom, bio i na Brionima, izbliza video tadašnje najviše državne i vojne rukovodioce.

– Prijateljstva iz mornarice sačuvao sam kroz sve ove godine. Baš me je ovih dana zvao Edvin Košuta iz Slovenije i podsetio da je 10. septembar nekada bio Dan mornarice! A čujem se telefonom i sa drugovima iz Hrvatske, Bosne...– priča za „Politiku“ ovaj po svemu neobičan šezdesotogodišnjak.

– Nešto mislim, mnogo toga zavisi od gena. Moja pokojna majka Jasna znala je najkomplikovanije račune da reši usmeno za manje od minuta. Znala je napamet sastave mnogih fudbalskih timova, i naših i stranih. Kad je na televiziji prenos utakmice, ona baca motiku i ide kući da gleda. A pevala je izuzetno lepo. Eto, ja bez šema i crteža pravim makete, a moj sin jedinac Dejan je vrstan muzičar, harmonikaš – priča Ivan Mitrović i otkriva nam da će na terasi da veliki brod, maketu onog iz filma „Pobuna na brodu Baunti“ – ako ga zdravlje posluži, jer ga izdaju i noge i vid. Još jednu želju kaže da bi voleo da ostvari: da otkupi one makete brodova Aleksandra Makedonskog, grčke bireme i Cezarove galije, koje je svojevremeno prodao da bi sinu kupio harmoniku. Ove makete što sada radi – ni za koje pare ne bi prodao, kaže.

Dragan Borisavljević