„Титаник” изронио у Житорађи

Житорађа – Велика соба површине 25 квадрата, у кући породице Митровић из Житорађе, претворена је у својеврсни музеј бродова. Зу су макете древних асирски, грчких и римских пловила, једрењака и галија, пароброда... А централно место у поставци заузима макета легендарног брода „Титаник”.

– Правио сам је равно осам месеци, а помагала ми и супруга Малина. Сваки детаљ макете дугачке 1,80 метара је веран оригиналу у то време највећег брода на свету, који је, као што се зна, потонуо на својој првој пловидби. На мојој макети су и „Титаникова” 24 чамца за спасавање, четири котларнице, пет котви, радио станица са четири антене, резервоари за питку воду и базен са водом за гашење пожара, тачно 1180 прозора, десет дизалица, и то оних обичних, а не хидрауличних, како је у филму погрешно приказано – каже нам Иван Митровић, некадашњи морнар и потоњи чувар у нишком КП дому, где је и дочекао пензију.

Све набројано и много више од тога овај заљубљеник у бродове направио је само на основу фотографије „Титаника“, онога што је видео у истоименом филму и прочитао у часопису „Галаксија“. Све мере и сразмере је сам осмислио.

Одакле толика љубав према бродовима, овом житељу Добричког краја, где су њиве и баште оно чиме се сви баве од најраније младости, ни сам Иван не уме да објасни. Још од детињства, вели, волео је да рукотвори, а његови радови су узимани за школске изложбе. Онда је почео да украшава бицикле лајснама од алуминијума, добијених од рођака који је радио на отпаду. А кад му је било 14 година, решио да направи – чамац! И успео је. Кад га је поринуо, и „речни вукови” су били задивљени. Урадио је затим још један, по наруџбини. Макете бродова, које је виђао само у филмовима и часописима, почео да прави још као средњошколац. Након средње школе, нашао се на животној прекретници: да ли да крене путем фудбалске каријере или јувелирског заната. Био је међу најбољима у нишком „Радничком“, а тражила га је и „Звезда“. Определио се, ипак, на занат, мада је био разочаран што га један нишки златар није примио на посао, а прстење и брошеве већ је сам радио као од шале.

А онда је дошло време за војску. Чак се и са оцем посвађао, што је хтео искључиво у морнарицу. После обуке у Пули, распоредили су га у Нови Сад. Одбио је, јер га је једино море интересовало. И тако је Иван Митровић, сељаче из Житорађе, постао морнар на миноловцу, један од најбољих. Морао је, каже, да се послужи и лажима: казао је да има још два брата и сестру, јер по тадашњим прописима јединци нису могли да иду на пловидбе. Прокрстарио је Јадраном, био и на Брионима, изблиза видео тадашње највише државне и војне руководиоце.

– Пријатељства из морнарице сачувао сам кроз све ове године. Баш ме је ових дана звао Едвин Кошута из Словеније и подсетио да је 10. септембар некада био Дан морнарице! А чујем се телефоном и са друговима из Хрватске, Босне...– прича за „Политику“ овај по свему необичан шездесотогодишњак.

– Нешто мислим, много тога зависи од гена. Моја покојна мајка Јасна знала је најкомпликованије рачуне да реши усмено за мање од минута. Знала је напамет саставе многих фудбалских тимова, и наших и страних. Кад је на телевизији пренос утакмице, она баца мотику и иде кући да гледа. А певала је изузетно лепо. Ето, ја без шема и цртежа правим макете, а мој син јединац Дејан је врстан музичар, хармоникаш – прича Иван Митровић и открива нам да ће на тераси да велики брод, макету оног из филма „Побуна на броду Баунти“ – ако га здравље послужи, јер га издају и ноге и вид. Још једну жељу каже да би волео да оствари: да откупи оне макете бродова Александра Македонског, грчке биреме и Цезарове галије, које је својевремено продао да би сину купио хармонику. Ове макете што сада ради – ни за које паре не би продао, каже.

Драган Борисављевић