Šta je Kalabić pisao Krcunu

Među dokumentima koje je Bezbednosno informativna agencija dostavila Republičkom javnom tužilaštvu u vezi s otkrivanjem činjenica o pogubljenju i sahrani Dragoljuba Draže Mihailovića, komandanta Jugoslovenske vojske u otadžbini, nalaze se i pisma kojima se Nikola Kalabić, komandant kraljevske garde, obraća Slobodanu Peneziću Krcunu, jednom od ključnih ljudi Udbe u Srbiji. Pisma bi narednih dana trebalo da budu dostavljeni istoričarima iz komisije koji bi trebalo da utvrde da li su autentična.

U prvom pismu, nastalom krajem decembra 1945. godine, Kalabić veoma opširno iznosi svoja viđenja i stavove o ravnogorskom pokretu, borbi, ratu.

– Prvo, najduže pismo govori o tome da je Kalabić bio u zatvoru Ozne za Srbiju i iz njega se može indirektno zaključiti da je pristao na saradnju sa organima Ozne. Kalabićeva pisma govore o njegovoj evidentnoj ulozi u hvatanju Draže Mihailovića koja je često bila osporavana – kaže za „Politiku” dr Bojan Dimitrijević, istoričar, inače član Komisije za otkrivanje istine u vezi sa smrću Draže Mihailovića.

Interesantno je da su dva pisma napisana istog dana, 3. aprila 1946. godine, a da ih je Kalabić potpisao svojim pseudonimom – Slobodan Ranković. Pisma su različitog sadržaja, a upućena su Vladanu Bojaniću iz Ozne i Slobodanu Peneziću Krcunu.

(/slika2)U pismu od 29. aprila 1946. Kalabić moli Penezića da mu omogući da slavu provede na slobodi i poziva ga da sa Aleksandrom Rankovićem (u pismu je naveden pod pseudonimom Marko) prisustvuje slavi.

„Ovo je moja bratska molba i držim za sigurno da je Marko odbiti neće. To je prvi deo molbe, drugi deo tiče se para i spremanja pečenja praseta, kolača, žita, sveće i dr. To bih ja sa Bojanićem svršio. Spremanje bi preuzela brigu brice našega žena, koja nema pojma ko sam ja”, navodi se u pismu.

Najzanimljiviji deo u dokumentu jeste onaj u kome Kalabić uverava Krcuna da u slučaju Draže Mihailovića može da ima potpuno poverenje u njega i da o tome obavesti Rankovića.

„Sa moje strane, iz mojih usta neće izaći tajna o toj stvari – pa ako treba i život svoga, ni mojoj drugarici – ženi nikada o tome ni reči; tajna će sa mnom u grob otići. Za gornje reči dajem Vam moju časnu reč, a Vi ste se uverili šta znači moja reč.”

U najdužem pismu, pisanom 19. i 20. decembra 1945. godine, Kalabić na gotovo deset stranica detaljno govori o ratu: „Sve nas pristalice D. M. bez obzira nazvali ste nemačkim saradnicima, gospodo to saradništvo je tako malo, mizerno, neupadljivo bar u Srbiji i Bosni da narod to nije zamerio, jer je narod tražio od Čiče da se sačuva živa snaga, imovina i dr. u čemu je se uspelo potpuno, bar narod to priznaje.”

Kalabić ovo pismo završava rečima: „Bog mi je svedok da želim dobro svom narodu.”