BINGO KULTURA

Nedavno je objavljena vest da je jedan dvanaestogodišnjak detektovan kao ozbiljan zavisnik od kockanja, a činjenica je i da su igre na sreću, od garantovanih zgoditaka koje obećavaju televizijske emisije, preko štampanih medija koji se prosto utrkuju ponudom nagrada, danas postale neka vrsta produžene ruke lutrijskih sistema. Treba još pomenuti mini kockarnice i sve razvijenije elektronske loto i bingo mehanizme i konstatovati da se suočavamo sa svojevrsnim kulturnim fenomenom. Gradske ulice koje su oduvek bile poprište simboličkog odmeravanja između različitih životnih stilova, danas, sa kockarnicama i kladionicama na svakom ćošku kao mestima novog društvenog okupljanja, predstavljaju bogat materijal za kulturološku analizu vladajuće društvene klime.

Ako se ostavi po strani činjenica da nezaposleni narod u kockanju i klađenju vidi ne samo način da zaradi novac već i da prekrati vreme, ove prakse na posredan način uvode u opticaj pojam pravde utemeljen na kategoriji jednakosti. Pred licem slučajnosti svi su, naime, jednaki, a pravda je sadržana upravo u mogućnosti da bez obzira na individualne razlike, čak i najgori, najslabiji, najmarginalniji osvoje dobitak i time se legitimišu kao pobednici. Princip kocke se pojavljuje kao način da se koncept društvene elite, makar nakratko, razvlasti svog sadržaja, omogućavajući svojevrsni trijumf jedne imaginarne jednakosti, inače, nemoguće u stvarnosti.

U zemlji u kojoj je, makar deklarativno, jedan od prioriteta borba protiv sve šireg talasa siromaštva, a broj nezaposlenih nema tendenciju smanjivanja, već naprotiv, raste, izvesno je da ljudi sve manje poverenja poklanjaju institucijama države koja se zaogrće konkurentskom logikom, tranzicionim procesima privatizacije i renoviranom ideologijom lične inicijative. U kulturi u kojoj se fantazam brzog bogaćenja promoviše kao sasvim legitiman način za uređenje života, a tajkuni dobijaju šansu da svoju finansijsku moć transformišu u političku, logika igara na sreću, za mnoge nevoljnike koji su shvatili da su sasvim beznačajni igrači u partiji sa velikim ulozima, postaje model svojevrsnog ,,principa nade” u kojem se, osim načina da se ispražnjeni prostori smisla ispune nekim sadržajem i strukturiše vreme namenjeno razonodi, krije žudnja za uspostavljanjem kakve-takve socijalne pravde.

Za razliku od tzv. epohe protestantske etike ranog kapitalizma, u kojoj je lično postignuće predstavljalo istovremeno ne samo garant uspešnosti zajednice već i način na koji se individua preporučivala opštoj ideji dobra utemeljenoj u veri u Boga, savremena epoha, upravo u fenomenu ,,bingo logike”, kao da nedvosmisleno poručuje da je zauvek završeno sa klasičnim pojmom ,,zajednice”, isto kao i s nadom da se ličnim zalaganjem, marljivošću i umećem može kreirati sopstvena sudbina.

Organizovani u neku vrstu skoro profesionalnog kluba, kladioničari, isto kao i prinudni kockari kojih je sve više, predstavljaju svojevrstan odgovor vladajućoj društvenoj i političkoj klimi, u kojoj se socijalne razlike između sve bogatijih mahera bliskih centrima moći, sa jedne, i sve siromašnijeg radnog naroda, sa druge strane, svakodnevno produbljuju.

Umnožavanje kladionica kao mesta novog društvenog grupisanja, zavodljiva ponuda TV kockanja koja su postala neka vrsta sofisticiranog elektronskog džeparenja, obećanje brojnih nagrada koje će nas strefiti bez ikakvog ličnog angažmana, ludilo za lutrijama koje obećavaju bolji život i bezbrižnu budućnost predstavljaju izraz odsustva poverenja u društvene institucije.

Odustajanje od igara nadmetanja, koje prati ili uverenje da je sve već ,,namešteno”, ili strepnja pred gubitničkom kvalifikacijom, samo svedoče o bazičnom urušavanju vere u postojanje sveta koji se organizuje prema vrednostima vrline, ličnog kvaliteta ili veštine prepoznate u međusobnoj komunikaciji. Takođe, sve slabije investiranje energije u igre izražavanja zarad permanentnog i obavezujućeg imperativa socijalne i lične mimikrije, u društvenoj klimi koja pokazuje da smo zapravo jedni drugima sve manje tema i sve manje zanimljivi, predstavlja plodno tlo za pomaljanje pomenutog fenomena.

Jer kockanje i klađenje, isto kao i različite varijante kompjuterskih igrica, suštinski nisu igre scene, ogledala, dvoboja, viteštva, odmeravanja ili socijalnog izazova. Po svojoj prirodi igre su zapravo usamljeničke i narcisoidne. Da li to znači da je računanje sa zanosom koji će podržati neku političku ili kulturnu viziju i time renovirati koncept res publica, bespredmetno, u okviru kulture u kojoj su klađenje i kockanje postali zalog svakog poimanja budućnosti?

kulturolog