ŠAMARI

To da je Srbija pred rasulom, ne svedoče samo nesrećni radnici koji umesto na panj stavljaju glavu na prugu, disfunkcionalan sudski sistem u kojem je mogućno da gotovo svakodnevno svedočimo o neverovatnim sudskim odlukama, ili pak nesmanjena žestina sa kojom se, uprkos najavljenoj borbi protiv korupcije, i dalje pelješe građani i država – već i nečuveni akt nasilja u školi, u kojem je jedan maloletnik šamarao i pljuvao profesorku, šta god da je bio razlog.

I bez obzira na opštu saglasnost u zgražanju i ogorčenju, uprkos novootkrivenom detalju prema kojem je pomenuta profesorka nedopustivo prekoračila ovlašćenja udarivši prva učenika, i uprkos pedagoškim ekspertizama namernim da objasne pomenuto nasilje maloletnika, šamari u školi su pali, i Srbija mora da se suoči s tom dramatičnom činjenicom. Ali osnovno pitanje nije o tome kakve će sankcije podneti akteri i kako će reagovati nadležni, već kako je mogućno da je do toga došlo.

Čini se, naime, da je u ovom događaju besprimerno srozavanje školstva, započeto još devedesetih, kada se na društvenu scenu penju kriminalci i bitange kao mračni heroji, a perfektuirano u okviru turbo-kapitalističke paradigme Srbije u tranziciji, kada je u fascinaciji olakim bogaćenjem, lakonski plasirana teza da ,,u prosvetu idu najgori, nesposobni i gubitnici”, dobilo svoje prirodno i logično zaokruženje.

I zaista, ne samo da su prosvetni radnici, saglasno novoj ,,vrednosnoj mapi”, diskreditovani bednim platama i generalno lošim uslovima rada, koji su ih nagnali da u poslednjih deset godina najmanje dva puta godišnje najavljuju štrajk, nego su i simbolički otpisani, kao profesija koja je generalno ekonomski neprofitabilna i politički beznačajna.

Opšta mesta političkih kampanja u kojima sve vrvi od ,,budućnosti za mlade”, ,,dobrog obrazovanja” i ,,mogućnosti modernog školovanja”, inače u potpunom neskladu s tužnom stvarnošću (da ne spominjem ,,aferu indeks”!) u kojoj caruju kursisti raznih fela i instant eksperti, uz koje je stasala nova ideologija školovanja, orijentisana prevashodno ka sticanju ocena a ne znanja, efikasnosti (?!) i podrazumevajućim marifetlucima koji školovanje čine zapravo nebitnim za budući socijalni status pojedinca, najeklatantniji su pokazatelj duboke društvene i vrednosne klime u kojoj Srbija grca.

Kako inače objasniti činjenicu da u pomenutom incidentu niko od prisutnih đaka ne reaguje, da niko ne uzima u zaštitu nastavnicu, a da pri tom jedan učenik celu scenu (hladnokrvno?) snima mobilnim telefonom? Kako to da niko od đaka nije otišao po pomoć i da se zapravo cela scena odvija u nekoj vrsti svečane tišine, dramatično obeležene fascinacijom nasiljem, novim komunikativnim kodom u kojem se ,,prava učenika” brane batinama? Zar to što su izostale očekivane i prirodne reakcije odeljenja nije sramna slika našeg sunovrata, u kojem se nazire generacija maloletnika nespremnih da se, saglasno društvenim i moralnim normama, usprotive nasilju siledžije? Nije li ova ponižavajuća epizoda spontani igrokaz stvarne i teške krize institucija, krize autoriteta, krize morala i krize vrednosti sa kojima se srpsko društvo suočava?

Ako se ovome doda činjenica da su svi elektronski mediji u svojim udarnim terminima objavili pomenuti snimak (prethodno plasiran na Internetu) i da je nesrećna profesorka, svakim emitovanjem priloga ponovno bila šamarana, to jest mimo svoje volje simbolički žrtvovana, kako na oltaru naše sablažnjenosti tako i na obavezi medijske kurentnosti i senzacionalizma, a da se niko nije zapitao o dodatnoj moralnoj i psihičkoj šteti koja joj se naknadno nanosi, niti se iko zabrinuo nad javnim poniženjem žrtve – onda detektovanje pomenute krize vrednosti predstavlja malu utehu nad stvarnošću koja deluje zastrašujuće.

Jer pomenuti šamar, nije dobila samo (loša? nesavesna? nespretna?) nastavnica, i nije to samo šamar koji je pao u jednoj provincijskoj stručnoj školi, u koju idu uglavnom loši đaci, bez mnogo entuzijazma i svetle budućnosti. To čak nije ni šamar upućen srpskom školstvu, već našem društvu u celini. Ukoliko ga primimo kao otrežnjujući, možda za nas ima nade.

kulturolog