Zemljina paklena posestrima

Zemlja nije više usamljena, ima ko zna još koliko bližih i daljih rođaka u kosmičkom beskraju. Evropski astronomi su, upravo, obznanili najnoviju Zemljinu posestrimu: nebesko telo snimljeno još u februaru i prozvano CoRoT-7b (po istoimenoj kosmičkoj letelici-osmatračnici koju je odaslala Evropska svemirska agencija), prvo izvan Sunčeve porodice s gustinom približnom njenoj.

Uzevši u obzir masu i prečnik, sračunali su koliko je sabijena – 4,7 grama po kubnom santimetru, čime je zavredila da bude svrstana u stenovite.

Većina do sada otkrivenih su veoma krupne, nalikuju gasovitom divu Jupiteru.

I ranije se uveliko nagađalo da su pojedine egzoplanete (van Sunčevog sistema) kamenite, ali tek nedavno je prvi put merenjem to potkrepljeno. Iako krupnija (zato se takve zovu super-Zemlje), najsrodnija je našoj od svih do sada opaženih (oko 330).

Čuveni lovac na planete Majkl Mejer sa Univerziteta Arizona (SAD) ustanovio je početkom prošle godine da oko, najmanje, petine zvezda nalik našoj u Mlečnom putu vladaju pogodni uslovi za oblikovanje stenovitih, moguće da je ih bude trostruko više (60 odsto). Za posmatranje je korišćen svemirski teleskop „Spicer” koji je u stanju da svojim „infracrvenim očima” (detektori) uoči toplotu u kosmičkoj prašini. Vruća treba da nagovesti postojanje materijala koji kruži na razdaljini uporedivoj sa Zemljinom i Jupiterovom.

Priljubljena uz zvezdu

Mereno kosmičkim aršinom, najnovija obleće na veoma malom rastojanju od matične zvezde (nešto manje, hladnije i mlađe od naše – starosti milijardu i po godina), na oko 2,5 miliona kilometara, što je maltene 23 puta kraće od udaljenosti Merkura od Sunca! Izgleda kao da se priljubila uz svoju zvezdu.

Zbog tolike blizine uhvaćena je u svojevrsnu „plimsku zamku” besomučno jureći 700.000 kilometara na sat (sedam puta brže od Zemlje), s jednom stranom stalno okrenutom „zvezdanoj peći”. Temperatura na površini premašuje 1.000 Celzijusovih stepeni, pa se kamenje topi i ključa u vidu lave što uveliko podseća na Danteove (Aligijeri) opise pakla. Na suprotnoj je hladno, stoga se veruje da su se tamo uobličile planine.

(/slika2)U struku je 80 posto punačkija od Zemlje, a to je izmereno na osnovu blagog zatamnjenja sjaja dok prolazi ispred lica zvezde, od nas udaljene gotovo 500 svetlosnih godina u smeru sazvežđa Jednorog. (Svetlosna godina je razdaljina koju svetlost, putujući brzinom od oko 300.000 kilometara u sekundi, prevali za godinu dana, a to je gotovo 9,6 hiljada milijardi kilometara).

Sasvim je izvesno da na najmanjoj, zvezdi najbližoj i najbržoj egzoplaneti nema tekuće vode, ni ma kakvog života.

Prva super-Zemlja uočena je pre četiri godine, u astronomskim razmerama maltene iza našeg kosmičkog ćoška (15 svetlosnih godina daleko). U prečniku je dva puta šira i približno šest puta teža (5,9).

Malčice manja (maltene pet i po puta krupnija od naše plavo-zelene), snimljena je sledeće godine na dva i po puta većem odstojanju (dve i po astronomske jedinice; jedna iznosi oko 150 miliona kilometara) od crvenog patuljka, čak 50 puta slabašnijeg od Sunca, na 28.000 svetlosnih godina od nas u smeru središta Mlečnog puta. (Crveni patuljci su, inače, najčešće svemirske svetiljke).

Na temelju rastojanja i veličine matične zvezde, ustanovljeno je da na površini vladaju niske temperature, nekoliko puta niže od sibirskih – oko 220 Celzijusovih stepeni ispod nule, što ukazuje da nema života kakvog poznajemo. Ledena kao Pluton.

Pre dva hiljadugodišta su se dvojica antičkih mudraca, Aristotel i Epikur, sporili da li postoje planete nalik našoj, naslućujući, valjda, da ona nije ni jedina, ni osamljena. Dokazi da su bili dalekovidi tek u naše vreme pristižu.

Kako ih astronomi opažaju, ako su ljudskom oku nedostupne i kroz najveći teleskop?

Životodavni pojas

Po ugledu na većinu ekstrasolarnih, odajeih blago vrludanje matične zvezde koju vlastitom silom teže (gravitacija) privlače. Tragače uveliko kopka kada će naići na planete čije su putanje u tzv. životodavnom pojasu kao Zemlja, Mars i Venera – ni preblizu, ni predaleko od matične zvezde. Pobrojana otkrića upućuju na postojanje mnoštva zemljolikih svuda oko nas. Pretpostavlja se da samo u Mlečnom putu ima 20 milijardi kamenitih ili planeta sličnih Merkuru, Veneri, Zemlji i Marsu.

Skorašnji proračuni ukazuju da bi trebalo pažljivo osmatrati zvezde koje se gase, jer one starenjem postaju toplije. Najpovoljniji uslovi za nastanak života nalaze se u tzv. naseljivim zonama, područjima u kojima su površinske temperature dovoljne da se zadrži tekuća voda.

Odranije je poznato da se taj pojas zagreva i širi sa starenjem zvezde, a trojica istraživača su izračunala koliko on traje na različitim odstojanjima. I uporedili su to s vremenom koje je bilo potrebno da Zemlja oživi (oko 700 miliona godina), da bi proverili može li ovaj „toplotni talas” da pokrene biološku evoluciju na zaleđenim nebeskim telima.

Kada zvezda počne da sagoreva svoj vodonik, ona postane sjajnija, poveća se i pretvori u malenog diva, a nastanjiva zona se proširi od dve do devet astronomskih jedinica. Unutrašlji rubni predeli ostaju podesni za život nekoliko milijardi, a spoljašnji – tamo gde kruži Saturn – nekoliko stotina miliona godina.

Pronalaženjem takvih „kosmičkih stena”, na kojima bi se život začeo i opstao, ljudi će se primaći vlastitim hemijskim i biološkim korenima u svekolikom beskraju. Skorašnji nalazi nagovešćuje da u kosmosu obitava mnoštvo zemljolikih planeta. Naučnici veruju da su sada na korak bliže odgovoru na zavetno pitanje: Da li smo sami u kosmosu?