Pobeda tri praseta

Vajar Gabrijel Glid (1966) je predstavnik generacije umetnika koja je stupila na umetničku scenu krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina. Reč je o generaciji koja je začela novu skulpturu kao otklon od tradicionalne. Gabrijel Glid, asistent na vajarskom odseku FLU Beogradu, nedavno je otvorio kamernu izložbu fotografija u Blok galeriji koja predstavlja  „izlazak na svetlo dana“  jednog dela velike Glidove kolekcije uklopljene u enterijer privatnog beogradskog hotela „Taunhaus 27”.

Gde su nastale fotografije predstavljene na izložbi u Blok galeriji?

Snimljene su u Beogradu u foto-šetnjama koje bi bile iste kao i da sam u nekom drugom, za mene nepoznatom gradu. S obzirom na to da su postavljene u hotelskim sobama i da su samim tim teško dostupne javnosti, ideja mi je bila da ih pokažem. Možda kadrovi nisu očekivani i poželjni za „hotelski ukus“, jer se gledalac suočava, na primer, sa prizorom šina na kojima su dve starije gospođe, a možda očekuje dve mlade devojke. Bez namere da potcenim značaj fotografije u mom opusu, ovu izložbu ipak doživljavam kao mali vizuelni predah.

Svojim radovima nedavno ste u potpunosti opremili privatni beogradski hotel. U čemu je specifičnost ovog projekta u odnosu na raniju praksu?

Sve je teklo paralelno sa izgradnjom, odnosno fazom opremanja enterijera. Skulpture, crteži, reljefi, printovi nisu samo kao gotovi radovi uneti, već je tokom planiranja enterijera sve koncipirano, projektovano i na kraju postavljeno.

Namenski je urađen print koji se vidi prilikom vožnje panoramskim liftom, a koji je zapravo urađen kao paravan za oronule fasade koje bi se iz lifta videle. Motiv na printu  je fasada u crno beloj tehnici koja se poklapa sa realnim prizorom istovremeno ga skrivajući.

Ranije je postojao drugačiji pristup. Narudžbine od umetnika zadovoljavale su se na primer gotovim serigrafijama, tek da se nešto stavi na zidove. Ne mislim da je to lošeg kvaliteta. Međutim, ideja ovakvih small luxury  hotela i angažovanje  jednog umetnika u svetu je sve češća.

Šta je po Vama osnovni problem naše savremene umetničke scene?

Mislim da neki ljudi koji su preuzeli javne funkcije nisu preuzeli i dovoljnu količinu rizika sa kojim se nose samostalni umetnici, što sam donedavno i ja bio. Ljudi koji se bave kustoskim poslovima imaju mnogo udobniju poziciju nego samostalni umetnici. Ali, to je staro sistemsko nepromenjeno stanje, a utiče na nekreiranje tržišta. Kada govorim o poslu kojim se bavim, primećujem da je  danas ovde znatno veći procenat ženske populacije koja upisuje vajarstvo. Kada sam ja studirao bilo je osam prema dva u korist muškaraca, a sada je obrnuto. To nam govori o osećanju i svesti za perspektivu ove profesije.

Na izložbi „Normalnost u Srbiji”, koja je obuhvatala presek stvaralaštva od 1989. do 2000. godine, održanoj u MSU 2001. godine izostao je Vaš rad. Kako to objašnjavate?

Sa ljudima oko Muzeja savremene umetnosti, nakon samostalne izložbe u salonu MSU, nikada nisam ostvario nikakav profesionalni kontakt. To je njihov izbor, i to bi bilo u redu da je muzej njihovo vlasništvo. Ili da je privatna galerija. Moj rad je prisutan na sceni, deo je vremena o kome je i govorila izložba „O normalnosti”... Ne mora neko da ga ocenjuje kao značajan i dozvoljavam da se nekom dopada a nekom ne. Ja u Muzeju savremene umetnosti imam jedan značajan rad – „Brak” – koji je otkupljen u „lošim“ godinama, 1996. Ponekad u tome vidim razlog za to što nisam uključen u ovaj presek decenijskog stvaralaštva. Saznanje da baš nema mnogo nas opstalih vajara generacije kojoj pripadam, čiji je rad prepoznat i van Srbije i činjenica da je moj rad nastajao u velikoj meri devedesetih godina svakako su doprineli da se u najmanju ruku osećam iznenađenim što nisam pozvan da izlažem na izložbi „O normalnosti...”.

(/slika2)Mislim da bi institucija kao što je Muzej savremene umetnosti trebalo da šire prati savremenu scenu. Ima tu još značajnih umetnika koji nemaju pristup.

Kao na primer, ko?

Pa eto, na primer, Dragan Papić kao izuzetna umetnik i mislilac. I on je izostavljen.

Kada je pravljen otkup Telenor fondacije vaši prasići u terakoti naišli su na neodobravanje dela zaposlenih. Kako je to rešeno?

Ideja o skulpturi prasića u terakoti nastala je na čuvenoj kikindskoj koloniji Tera. Tamo sam učestvovao tri puta i osećao sam potrebu da im se nekako odužim. Sa jednim radnikom uputio sam se u mesaru i kupili smo prase, koje je najpre poslužilo kao model sa kojeg je skinut kalup za utiskivanje gline, a kasnije je napravljena i mala gozba i – pojedosmo model. Utisnuo sam tri praseta u glini. Ova skulptura se zove „Odmor”. Izbor radova za Telenorovu kolekciju je vršila galerija Remont, a neki zaposleni su smatrali da je moja skulptura neprikladna. Možda isuviše opominje i pomalo mami osmehe. Bio sam spreman da ponudim drugi, prikladniji rad, ali stvar je rešena na višem nivou u korist prasića.

Kako komentarišete nedavnu odluku Ministarstva kulture da galeriji „Remont” dodeli svega 150.000 dinara za godišnje programe?

To je jednostavno rečeno svinjarija. Tek kad se desi tako nešto, vidite da neko ili slučajno ili iz neznanja pravi takvu vrstu greške. Ali znajući gde i kako živimo, znamo da ništa nije slučajno. Šta će se dalje desiti, da li je na pomolu  ideja o gašenju – videćemo. Iznenadim se kako neko može na ponižavajući način da bude otpisan.

„Remont” je jedna od retkih umetničkih asocijacija koja je rizikovala prepoznavajući određene pojave na ovdašnjoj umetničkoj sceni. Mali je broj galerija, kojih i inače nema dovoljno, tada radio sa mladim umetnicima koji tek završavaju fakultete. I zato je takav odnos prema njima velika greška.

Šta je problem ovdašnjih skulptura u javnom prostoru?

Problem naše tradicije u skulpturi jeste u tome što mi nismo imali istu ni u srednjem veku niti smo imali svest o potrebi, neophodnosti, postavljanja skulptura aktivnih autora koji misle sada, za danas i sutra. Ovde je ukus uvek bio u vezi sa političkom odlukom. Dominantan broj tih radova bila je neuspela figuracija. Putujući, video sam nekoliko spomenika koji su zabrinjavajuće loše izvedeni, ali je problem da se sklone jer je reč o prikazu istorijskih ličnosti. Naravno, reč je o spomeniku Tesli na beogradskom aerodromu, a nedavno sam u Trebinju video spomenik Dučiću, iste autorke Drinke Radovanović. To je zabrinjavajući diletantizam.

 I u Crnoj Gori je tako. Malo, malo, pa spomenička konjanička figura. U 21. veku konjanik! Problem je koncept. Šta mi obeležavamo, čega se sećamo i da li je to sećanje, opominjanje ili svakodnevica. To je priča o nama danas. Unazađeno mišljenje za koje se nadam da će se promeniti. Jednoga dana, kada neko otkopavajući bude pronalazio naše nasleđe, imaće čime da se zbuni i uzbuni.

A kako komentarišete spomenik Zoranu Đinđiću u Prokuplju Vašeg kolege Zdravka Joksimovića?

Nije neophodno da značajne ličnosti, da sećanje na njih, bude obeleženo figurativnom skulpturom. Kada se to desi i u svesti naručioca i nas autora, napravićemo iskorak ka promeni, koja mora da dođe iznutra, iz nas samih.