Победа три прасета

Вајар Габријел Глид (1966) је представник генерације уметника која је ступила на уметничку сцену крајем осамдесетих и почетком деведесетих година. Реч је о генерацији која је зачела нову скулптуру као отклон од традиционалне. Габријел Глид, асистент на вајарском одсеку ФЛУ Београду, недавно је отворио камерну изложбу фотографија у Блок галерији која представља  „излазак на светло дана“  једног дела велике Глидове колекције уклопљене у ентеријер приватног београдског хотела „Таунхаус 27”.

Где су настале фотографије представљене на изложби у Блок галерији?

Снимљене су у Београду у фото-шетњама које би биле исте као и да сам у неком другом, за мене непознатом граду. С обзиром на то да су постављене у хотелским собама и да су самим тим тешко доступне јавности, идеја ми је била да их покажем. Можда кадрови нису очекивани и пожељни за „хотелски укус“, јер се гледалац суочава, на пример, са призором шина на којима су две старије госпође, а можда очекује две младе девојке. Без намере да потценим значај фотографије у мом опусу, ову изложбу ипак доживљавам као мали визуелни предах.

Својим радовима недавно сте у потпуности опремили приватни београдски хотел. У чему је специфичност овог пројекта у односу на ранију праксу?

Све је текло паралелно са изградњом, односно фазом опремања ентеријера. Скулптуре, цртежи, рељефи, принтови нису само као готови радови унети, већ је током планирања ентеријера све конципирано, пројектовано и на крају постављено.

Наменски је урађен принт који се види приликом вожње панорамским лифтом, а који је заправо урађен као параван за оронуле фасаде које би се из лифта виделе. Мотив на принту  је фасада у црно белој техници која се поклапа са реалним призором истовремено га скривајући.

Раније је постојао другачији приступ. Наруџбине од уметника задовољавале су се на пример готовим сериграфијама, тек да се нешто стави на зидове. Не мислим да је то лошег квалитета. Међутим, идеја оваквих small luxury  хотела и ангажовање  једног уметника у свету је све чешћа.

Шта је по Вама основни проблем наше савремене уметничке сцене?

Мислим да неки људи који су преузели јавне функције нису преузели и довољну количину ризика са којим се носе самостални уметници, што сам донедавно и ја био. Људи који се баве кустоским пословима имају много удобнију позицију него самостални уметници. Али, то је старо системско непромењено стање, а утиче на некреирање тржишта. Када говорим о послу којим се бавим, примећујем да је  данас овде знатно већи проценат женске популације која уписује вајарство. Када сам ја студирао било је осам према два у корист мушкараца, а сада је обрнуто. То нам говори о осећању и свести за перспективу ове професије.

На изложби „Нормалност у Србији”, која је обухватала пресек стваралаштва од 1989. до 2000. године, одржаној у МСУ 2001. године изостао је Ваш рад. Како то објашњавате?

Са људима око Музеја савремене уметности, након самосталне изложбе у салону МСУ, никада нисам остварио никакав професионални контакт. То је њихов избор, и то би било у реду да је музеј њихово власништво. Или да је приватна галерија. Мој рад је присутан на сцени, део је времена о коме је и говорила изложба „О нормалности”... Не мора неко да га оцењује као значајан и дозвољавам да се неком допада а неком не. Ја у Музеју савремене уметности имам један значајан рад – „Брак” – који је откупљен у „лошим“ годинама, 1996. Понекад у томе видим разлог за то што нисам укључен у овај пресек деценијског стваралаштва. Сазнање да баш нема много нас опсталих вајара генерације којој припадам, чији је рад препознат и ван Србије и чињеница да је мој рад настајао у великој мери деведесетих година свакако су допринели да се у најмању руку осећам изненађеним што нисам позван да излажем на изложби „О нормалности...”.

(/slika2)Мислим да би институција као што је Музеј савремене уметности требало да шире прати савремену сцену. Има ту још значајних уметника који немају приступ.

Као на пример, ко?

Па ето, на пример, Драган Папић као изузетна уметник и мислилац. И он је изостављен.

Када је прављен откуп Теленор фондације ваши прасићи у теракоти наишли су на неодобравање дела запослених. Како је то решено?

Идеја о скулптури прасића у теракоти настала је на чувеној кикиндској колонији Тера. Тамо сам учествовао три пута и осећао сам потребу да им се некако одужим. Са једним радником упутио сам се у месару и купили смо прасе, које је најпре послужило као модел са којег је скинут калуп за утискивање глине, а касније је направљена и мала гозба и – поједосмо модел. Утиснуо сам три прасета у глини. Ова скулптура се зове „Одмор”. Избор радова за Теленорову колекцију је вршила галерија Ремонт, а неки запослени су сматрали да је моја скулптура неприкладна. Можда исувише опомиње и помало мами осмехе. Био сам спреман да понудим други, прикладнији рад, али ствар је решена на вишем нивоу у корист прасића.

Како коментаришете недавну одлуку Министарства културе да галерији „Ремонт” додели свега 150.000 динара за годишње програме?

То је једноставно речено свињарија. Тек кад се деси тако нешто, видите да неко или случајно или из незнања прави такву врсту грешке. Али знајући где и како живимо, знамо да ништа није случајно. Шта ће се даље десити, да ли је на помолу  идеја о гашењу – видећемо. Изненадим се како неко може на понижавајући начин да буде отписан.

„Ремонт” је једна од ретких уметничких асоцијација која је ризиковала препознавајући одређене појаве на овдашњој уметничкој сцени. Мали је број галерија, којих и иначе нема довољно, тада радио са младим уметницима који тек завршавају факултете. И зато је такав однос према њима велика грешка.

Шта је проблем овдашњих скулптура у јавном простору?

Проблем наше традиције у скулптури јесте у томе што ми нисмо имали исту ни у средњем веку нити смо имали свест о потреби, неопходности, постављања скулптура активних аутора који мисле сада, за данас и сутра. Овде је укус увек био у вези са политичком одлуком. Доминантан број тих радова била је неуспела фигурација. Путујући, видео сам неколико споменика који су забрињавајуће лоше изведени, али је проблем да се склоне јер је реч о приказу историјских личности. Наравно, реч је о споменику Тесли на београдском аеродрому, а недавно сам у Требињу видео споменик Дучићу, исте ауторке Дринке Радовановић. То је забрињавајући дилетантизам.

 И у Црној Гори је тако. Мало, мало, па споменичка коњаничка фигура. У 21. веку коњаник! Проблем је концепт. Шта ми обележавамо, чега се сећамо и да ли је то сећање, опомињање или свакодневица. То је прича о нама данас. Уназађено мишљење за које се надам да ће се променити. Једнога дана, када неко откопавајући буде проналазио наше наслеђе, имаће чиме да се збуни и узбуни.

А како коментаришете споменик Зорану Ђинђићу у Прокупљу Вашег колеге Здравка Јоксимовића?

Није неопходно да значајне личности, да сећање на њих, буде обележено фигуративном скулптуром. Када се то деси и у свести наручиоца и нас аутора, направићемо искорак ка промени, која мора да дође изнутра, из нас самих.