Otvaranje ludih kuća

Odnedavno se i ovde zna za „pametne kuće”. To su ona zdanja u kojima su arhitekte, građevinari, dizajneri moći novih tehnologija stavili u službu stanara, njihove udobnosti, sigurnosti, luksuza...

Za „lude kuće” je, izgleda, zadužena televizija. Naveliko je počela sezona njihovog otvaranja. Prvo je viđena ona TV Košave, koja je baš tako izrikom i nazvana. Potom je TV Pink najavio useljenje u svoju seosku kuću na „Farmi”, a i TV B92 obaveštava da se privršava uređivanje novog životnog prostora za još jednog „Velikog brata”.

Gledalište neka se pripremi: stižu nove i jače doze rijalitija koji donose, obećavaju urednici, dosad neviđena uzbuđenja, pikanterije, adrenalinske šokove.

Kad se bolje razmisli, sve te varijacije, kao aplikacije svetskih „brendova”, ovde su već viđene. Tako i TV Košava priznaje da joj je za „Ludu kuću” uzor bio „Springerov šou”, jedan od svakako najglupljih, najbrutalnijih, najbolesnijih (a možda i najizveštačenijih) primeraka vrste.

Mlađani voditelj ove naše lokalne ludare Dejan Stanković ustvrdio je da je to najkontroverzniji šou u Srbiji. Ima ko da mu odmah ospori primat – jer jaka je u tom pogledu konkurencija u zemlji. Dotični domaćin pak smatra da su jaki oni koji se odluče da mu dođu u goste e da bi pričali s kim su se svađali, koga su varali, s kim se mrze a s kim će se, možda, u studiju i pobiti.

Čovek koji se sam proglasio „kućnim ljubimcem” poručivši da gledaoce „ljubi, pozdravlja i obožava” bio je i prema učesnicima prve emisije ljubazan i mio, kao neko „belo kučence” u svom sponzorisanom belom odelu. Malo je buškao, ali nije podjarivao na sukob i gurkao ka skandalu. Gotovo da se predstavio kao dobri dečko koji bi da pomogne svima: crnki koju je momak varao s najboljom drugaricom, plavuši koja je ostala trudna s dečkom najbolje drugarice, a i dotičnom koji se našao između dve vatre – časteći ga nagradnim letovanjem u Vrnjačkoj Banji!

Možda Stanković uzima tu „pomiriteljsku” ulogu s namerom da ohrabri što više ljudi za prijavljivanje u šou, te će vremenom početi da igra malo oštrije i riskantnije. A možda je kandidata za ulazak u ludu kuću, spremnih da se svađaju i šamaraju pred svedocima, već toliko da je njihovoj žestini neophodna voditeljeva smirujuća „dobrostivost”.

No sve to što se zbiva unutar ove i ostalih „TV ispovedaonica”, kao znak naopake potrebe za javnim ispoljavanjem privatnosti kroz obnarodovanje ličnih tajni, za provokacijom javnosti bez obzira na pogubnost posledica, manja je opšta nevolja od onog što se dešava na ulicama.

Nisu svi koji se samorazotkrivaju ušli u raznorazne kuće – mnogo ih je ostalo napolju. Tamo su oni kojima nikad nije dovoljno javnosti. I oni koji očas s verbalnih prelaze u fizičke obračune. I oni koji zaslužuju mesto u kućama zatvorenog, zatvorskog tipa, jer izazivaju i prete, viču i vređaju, navijaju i prebijaju, pa i ubijaju.

Korisno bi bilo što više njih strpati makar u rijaliti programe pa da se tamo oslobađaju frustracija, prazne i iživljavaju, da se prepuste egzibicionizmu, međusobnim čarkama, pa i nasilju ako im je do toga.

Svoj televizor je uvek moguće isključiti. Sebe isključiti iz života u zlom okruženju – nije.