Naličja bajki

„Brod za lutke” je, do sada, verovatno, najbolji dramski tekst Milene Marković, gde se nižu scene koje demitologizuju različite bajke kao što su „Snežana i sedam patuljaka”, „Zlatokosa”, „Ivica i Marica”... Pažnja je usmerena na poziciju ženskih likova, čije uobličenje, ogoljeno i brutalno telesno, odbacuje lažnu vedrinu iluzija, bez ikakve zadrške i poštede, bacajući nam u lice jedan obespokojavajuće stvaran pogled na svet.

Predstava rediteljke Ane Tomović senzualno uranja u nasleđe bajki, njihovo moguće naličje koje je polazište za otkrivanje tragičnosti postojanja koja implicira potrebu da se pronađe utočište u čistoj, jednostavnoj ljubavi, kao zoni bezbednosti u svetu kontaminiranom iskrivljenim shvatanjima bliskosti. Temelj predstave je zaista izvanredna igra Jasne Đuričić koja je smelo, vešto i potpuno razoružavajuće stvorila sedam ženskih likova, konkretnih i simboličkih sedam stadijuma u ciklusu života žene. Od sasvim male, uplašene i nezaštićene Male sestre, nešto starije, bezvoljne Alise, preko Snežane, koja je već svesna svoje seksualnosti, zatim  Zlatokose i Palčice, do umorne i izmučene Žene i apsolutno cinične Veštice. Posebno uzbudljivo, sa preplavljujuće snažnim emotivnim učinkom, ostvarena je sedma scena teksta/predstave, čiji su akteri Žena i Orao (Radovan Vujović). Oni su zaglavljeni u iscrpljujućoj dinamici smene ljubavi i mržnje, neprestanom tumaranju između magnetne privlačnosti i užasa odbijanja. Glumci ovde energično govore u mikrofon, dahćući i urlajući, praćeni moćnim zvucima bubnjeva koji čvrsto utvrđuju ritam i gusto hipnotičku atmosferu igre. Tu se prodorno prikazuje ritual međusobnog proždiranja žene i muškarca, univerzalni princip ljubavi i uništenja, kao i razorna ambivalentnost seksualnosti.

Draginja Voganjac kvalitetno igra dve uloge, dirljivo zaštitničku Majku (prva scena) i Mamu medved, odvratno tupavu malograđanku (četvrta scena). Milica Grujičić uverljivo stvara lik Velike sestre, svesne svoje erotičnosti (druga scena), kao i mlade, takođe veoma senzualne, Marice, u dobu istraživanja seksualnosti (osma scena). Muški likovi u predstavi su, takođe, precizno izvajani. Oni predstavljaju različite tipove muškaraca sa kojima se arhetipska žena suočava. Ona se i definiše kroz odnos sa njima, čime se sugeriše neophodnost njihove koegzistencije, kao i simboličnost tog jedinstva, kao elementarnog principa postojanja. Radoje Čupić igra patuljka Uču, zarozanog luzera i mizantropa (treća scena), zatim Tatu medveda, takođe tupavog primitivca, kao i lažljivog Žapca (peta scena), dok Nenad Pećinar stvara lik mrzovoljnog Ljutka, kao i Lovca, autoritativnog, odlučnog i samouverenog muškarca (šesta scena). Radovan Vujović oblikuje nežnijeg Pospanka, bezličnog Medvedića, surovog Orla, mladog Ivicu koji eksperimentiše sa svojom seksualnošću.

U predstavu je uključena i grupa od pet muzičara koji uživo izvode muziku za songove Milene Marković (kompozitor Darko Rundek je učestvovao u ovom izvođenju, svirajući gitaru). Songovi se različito pevaju, u rasponu od psihološki obojenog, vrlo emotivnog pristupa, do drastične izveštačenosti, falširanja koje ima brehtovski efekat distanciranja i ironičnog komentara.

„Brod za lutke” Ane Tomović je predstava odmerene i opravdane eksperimentalnosti izraza. Višestruko demontiranje tradicionalnog pozorišnog jezika ovaj put nije pretenciozno naturanje poetike postdramatičnosti, već umetnički vredan način da teatar, svojom formom i sadržajem, adekvatno odgovori na izazove promena u globalnom okruženju.