Наличја бајки

„Брод за лутке” је, до сада, вероватно, најбољи драмски текст Милене Марковић, где се нижу сцене које демитологизују различите бајке као што су „Снежана и седам патуљака”, „Златокоса”, „Ивица и Марица”... Пажња је усмерена на позицију женских ликова, чије уобличење, огољено и брутално телесно, одбацује лажну ведрину илузија, без икакве задршке и поштеде, бацајући нам у лице један обеспокојавајуће стваран поглед на свет.

Представа редитељке Ане Томовић сензуално урања у наслеђе бајки, њихово могуће наличје које је полазиште за откривање трагичности постојања која имплицира потребу да се пронађе уточиште у чистој, једноставној љубави, као зони безбедности у свету контаминираном искривљеним схватањима блискости. Темељ представе је заиста изванредна игра Јасне Ђуричић која је смело, вешто и потпуно разоружавајуће створила седам женских ликова, конкретних и симболичких седам стадијума у циклусу живота жене. Од сасвим мале, уплашене и незаштићене Мале сестре, нешто старије, безвољне Алисе, преко Снежане, која је већ свесна своје сексуалности, затим  Златокосе и Палчице, до уморне и измучене Жене и апсолутно циничне Вештице. Посебно узбудљиво, са преплављујуће снажним емотивним учинком, остварена је седма сцена текста/представе, чији су актери Жена и Орао (Радован Вујовић). Они су заглављени у исцрпљујућој динамици смене љубави и мржње, непрестаном тумарању између магнетне привлачности и ужаса одбијања. Глумци овде енергично говоре у микрофон, дахћући и урлајући, праћени моћним звуцима бубњева који чврсто утврђују ритам и густо хипнотичку атмосферу игре. Ту се продорно приказује ритуал међусобног прождирања жене и мушкарца, универзални принцип љубави и уништења, као и разорна амбивалентност сексуалности.

Драгиња Вогањац квалитетно игра две улоге, дирљиво заштитничку Мајку (прва сцена) и Маму медвед, одвратно тупаву малограђанку (четврта сцена). Милица Грујичић уверљиво ствара лик Велике сестре, свесне своје еротичности (друга сцена), као и младе, такође веома сензуалне, Марице, у добу истраживања сексуалности (осма сцена). Мушки ликови у представи су, такође, прецизно извајани. Они представљају различите типове мушкараца са којима се архетипска жена суочава. Она се и дефинише кроз однос са њима, чиме се сугерише неопходност њихове коегзистенције, као и симболичност тог јединства, као елементарног принципа постојања. Радоје Чупић игра патуљка Учу, зарозаног лузера и мизантропа (трећа сцена), затим Тату медведа, такође тупавог примитивца, као и лажљивог Жапца (пета сцена), док Ненад Пећинар ствара лик мрзовољног Љутка, као и Ловца, ауторитативног, одлучног и самоувереног мушкарца (шеста сцена). Радован Вујовић обликује нежнијег Поспанка, безличног Медведића, суровог Орла, младог Ивицу који експериментише са својом сексуалношћу.

У представу је укључена и група од пет музичара који уживо изводе музику за сонгове Милене Марковић (композитор Дарко Рундек је учествовао у овом извођењу, свирајући гитару). Сонгови се различито певају, у распону од психолошки обојеног, врло емотивног приступа, до драстичне извештачености, фалширања које има брехтовски ефекат дистанцирања и ироничног коментара.

„Брод за лутке” Ане Томовић је представа одмерене и оправдане експерименталности израза. Вишеструко демонтирање традиционалног позоришног језика овај пут није претенциозно натурање поетике постдраматичности, већ уметнички вредан начин да театар, својом формом и садржајем, адекватно одговори на изазове промена у глобалном окружењу.