Pet generacija kovača Nedeljkovića

Topola – U Jarmenovcima pod Rudnikom, nad ulazom u kovačnicu kraj puta koji se penje ka Topoli, još od 1890. stoji tabla „Kovačka radnja Jarmenovci“. Tu je i prezime vlasnika – Nedeljković. Ime kovača menjalo se kada bi jedan drugog nasleđivali: prekreči se prethodni, a upiše novi. Najpre je kovač bio Milovan, pa njegov sin Svetozar, pa Svetozarov sin Branko, pa Brankov sin Milovan, pa Milovanov sin Draško.

– Tabla nad ulazom je stara 119 godina, ali kovačka radnja u ovoj zgradi postoji bar 150 godina i, verovatno, najstarija je kovačnica u Srbiji. Moj čukundeda Milovan je, krajem pedesetih godina 19. veka, kao majstor sa esnafskim pismom, overenim pečatom knjaza Miloša, ovde otvorio radnju. Od tada su Nedeljkovići kovači, tradiciju nisu prekidali, a neću ni ja; ako se oženim i budem imao sina, i on će, kao pripadnik šeste generacije kovača Nedeljkovića, ovde mehom raspaljivati vatru – kaže dvadesetsedmogodišnji Draško Nedeljković.

U zažarenom ognjištu kovačnice udarci čekića o nakovanj odjekivali su i tokom oba svetska rata. Austrougari su kovačnicu bili konfiskovali za svoje potrebe, a kovaču su svaku uslugu plaćali. Kad su morali da odu, sve je ostalo kako je i bilo – nisu poneli sa sobom nijednu alatku. Čak su Nedeljkovićima ostavili nadimak Šmithaus (Kovačeva kuća). Katkad su u radnju, tokom Drugog svetskog rata, navraćali i Nemci da im se nešto popravi; komunistima nije, posle rata, kovačnica bila zanimljiva za eksproprijaciju i nacionalizaciju, pa je nastavila da radi kao privatno vlasništvo.

Mladi kovač Draško nam pokazuje kako je u radnji sve gotovo isto kao na početku: ložište za vatru, nakovanj, mehovi, više kovačkih klešta, čekići, police sa alatom, grede, prozori, vrata i na njima kvaka – sve je iz doba njegovog čukundede. Istina, pradeda Svetozar je zamenio stari nakovanj novim i težim, nabavio ga je u Austrougarskoj. Tada je zamenio i stari hrastov panj pod nakovnjem. I to je sve.

– Nasleđivali smo, sa oca na sina, i alat i zanatsko znanje. Svi su bili dobri kovači, a najbolji je, po pričanju, bio Kain, brat moga pradede, koji je, nažalost, mlad umro. Zar bismo opstali da stariji nisu bili dobri majstori i da nisu mlađima prenosili tajne zanata – ističe Draško.

Može li se živeti od kovačkog zanata u doba kompjutera i razvijenih industrijskih tehnologija? Može, veruje Draško, jer ima još usluga kod kojih ništa ne može da zameni veštu ruku kovača. Da je drukčije, zar bi ovaj mladi kovač pod Rudnikom čukundedov čekić i nakovanj namenio svom još nerođenom sinu?