Пет генерација ковача Недељковића

Топола – У Јарменовцима под Рудником, над улазом у ковачницу крај пута који се пење ка Тополи, још од 1890. стоји табла „Ковачка радња Јарменовци“. Ту је и презиме власника – Недељковић. Име ковача мењало се када би један другог наслеђивали: прекречи се претходни, а упише нови. Најпре је ковач био Милован, па његов син Светозар, па Светозаров син Бранко, па Бранков син Милован, па Милованов син Драшко.

– Табла над улазом је стара 119 година, али ковачка радња у овој згради постоји бар 150 година и, вероватно, најстарија је ковачница у Србији. Мој чукундеда Милован је, крајем педесетих година 19. века, као мајстор са еснафским писмом, овереним печатом књаза Милоша, овде отворио радњу. Од тада су Недељковићи ковачи, традицију нису прекидали, а нећу ни ја; ако се оженим и будем имао сина, и он ће, као припадник шесте генерације ковача Недељковића, овде мехом распаљивати ватру – каже двадесетседмогодишњи Драшко Недељковић.

У зажареном огњишту ковачнице ударци чекића о наковањ одјекивали су и током оба светска рата. Аустроугари су ковачницу били конфисковали за своје потребе, а ковачу су сваку услугу плаћали. Кад су морали да оду, све је остало како је и било – нису понели са собом ниједну алатку. Чак су Недељковићима оставили надимак Шмитхаус (Ковачева кућа). Каткад су у радњу, током Другог светског рата, навраћали и Немци да им се нешто поправи; комунистима није, после рата, ковачница била занимљива за експропријацију и национализацију, па је наставила да ради као приватно власништво.

Млади ковач Драшко нам показује како је у радњи све готово исто као на почетку: ложиште за ватру, наковањ, мехови, више ковачких клешта, чекићи, полице са алатом, греде, прозори, врата и на њима квака – све је из доба његовог чукундеде. Истина, прадеда Светозар је заменио стари наковањ новим и тежим, набавио га је у Аустроугарској. Тада је заменио и стари храстов пањ под наковњем. И то је све.

– Наслеђивали смо, са оца на сина, и алат и занатско знање. Сви су били добри ковачи, а најбољи је, по причању, био Каин, брат мога прадеде, који је, нажалост, млад умро. Зар бисмо опстали да старији нису били добри мајстори и да нису млађима преносили тајне заната – истиче Драшко.

Може ли се живети од ковачког заната у доба компјутера и развијених индустријских технологија? Може, верује Драшко, јер има још услуга код којих ништа не може да замени вешту руку ковача. Да је друкчије, зар би овај млади ковач под Рудником чукундедов чекић и наковањ наменио свом још нерођеном сину?