Menjam Šumanovića za vilu na Dedinju

Neretko se u kolekcionarskim krugovima može čuti da je neko kupio ili poseduje „pravog kapitalca”. Ovaj lovački izraz ne odnosi se na korpulentnog jelena ili medveda, već na umetničko delo – Šumanovića, Jovanovića, Lubardu...

Svaki će se muzejski radnik  koji iole drži do etičkog koda, makar naježiti na ovakav odnos prema umetničkom blagu,  kao i na  dobro poznatu činjenicu da u domenu prodaje i formiranja cena umetničkih dela kod nas velikim delom preovlađuje crno tržište.

Razloga za ovakvu situaciju ima nekoliko. Ne postoje kompletni katalozi u kojima bi tačno bila rangirana dela jednog umetnika po kategorijama, ne postoje, kako tvrde kustosi pojedinih muzeja, ni katalozi naših najvećih umetnika, što predstavlja ogroman muzejski posao. Kada bi na primer, postojala rang lista svih dela koja se ovde nalaze u Šumanovićevom opusu, tada bi mogle da se formiraju  realne cene i ta dela bi kao neotuđivo nacionalno blago trebalo da pripadnu nekom muzeju. Zato se i govori o potrebi osnivanja jednog muzejskog centra koji bi vodio računa o strategiji delovanja svih muzeja u našoj zemlji.

Za razliku od Srbije, gde vlada primitivni sistem robne razmene i trampe i gde cenu umetničkog dela formira kupac, u svetu cene umetnina određuju stručnjaci moćnih aukcijskih kuća kao što su Kristi, Sadebi ili Druo. Prostor za crno tržište sveden je na minimum.

„Pojedina dela Save Šumanovića  ovde se na crnom tržištu prodaju čak i za 200 hiljada evra”, kaže Jovan Despotović istoričar umetnosti angažovan u ovdašnjoj aukcijskoj kući Madl Art.

Naravno nije u opticaju „živ” novac, nego trampa. Jedan Šumanović za tri Nadežde ili, kako se pričalo, čak i za vilu na Dedinju!

„Prodaja Lubarde ide nešto slabije, mada je nedavno aukcijskoj kući Madl Art nuđena replika „Kosovskog boja”, predložak manjih dimenzija slike na zidu u Predsedništvu Srbije, ali nema informacija da je prodata. Nuđena je za cenu između 20 000 i 30 000 evra”, kaže Despotović..

Kada je reč o prisutnosti naših umetnika na svetskim aukcijama , jedan od najzastupljenijih svakako je Paja Jovanović.

„Prema skorašnjim aukcijskim podacima, portret dimenzija  40 x 30 cm procenjen je od 4.000 do 6.000 evra, dok slika koja prikazuje Arbanaskog ili Srpskog ratnika prodata je u novembru prošle godine na aukciji u Sadebiju za82.331,00 evra”, kaže Petar Petrović kustos Narodnog muzeja u Beogradu.

I raniji aukcijski podaci svedoče o tome da Paja Jovanović zauzima vodeće mesto na svetskom tržištu umetnina, o čemu svedoče činjenice da je njegova slika „Ukrotitelj zmija” iz 1887. ( 107,5 x 83 cm) prodata 1999. godine za 169.580 evra u Londonu, a slika „Stara priča” (96,5 x 143, 5 cm) u Njujorku je dostigla cenu od 44.439 evra.

Petrović naglašava da umetnička vrednost u suštini nikada u potpunosti ne odgovara tržišnoj vrednosti, jer tržišna vrednost varira i uslovljena je zakonitostima ponude i potražnje.

„Umetnička vrednost jednog dela ne meri se samo po tome koliko je uticala na druga, nego koliko je izdržala probu vremena. Recimo, engleski portretisti 19. veka su za velike sume slikali portrete uglednih nobleman-a koje danas na tržištu skoro niko ne obraća pažnju, ...ili, pre nekoliko decenija na tržištu umetničkih dela mogli su se naći po pristupačnim cenama dela istaknutih slikara-orijentalista 19. veka, dok su danas dela istih tih umetnika mnogo skuplja i dostižu ogromne vrednosti na aukcijama u Evropi i svetu”, kaže Petar Petrović.

Za razliku od haotičnog tržišta, muzeji imaju svoje interne cene i vrednovanje koje je pravljeno prema internim kategorijama onoga što se u okviru jedne kolekcije smatra najvrednijim.

Unutar svake zbirke pravi se vrednosna skala i procena u odnosu na ona dela koji su nulta kategorija..

Nulta kategorija kao što je na primer Miroslavljevo jevanđelje čuva se u bankarskom sefu. To su dela koja nemaju cenu. Isto važi i za dela koja pripadaju kolekciji srpskog slikarstva  tokom poslednjih 100 godina, a koja se ovih dana mogu videti u galeriji SANU. Reč je o  kolekciji neprocenjive umetničke vrednosti i značaja. O duhovnom bogatstvu za koje će neki stručnjaci reći da vredi više nego sama država.

Nedavno su hrvatski galeristi i kustosi izneli u javnost muzejske cene najskupljih slika, među kojima je visoko kotirana i slika Vlaha Bukovca „Gundulićev san”  sa  cifrom od oko milion evra.

Interna muzejska vrednost umetničkih dela i zbirki kod nas je poslovna tajna. Iz etičkih razloga i onih koji bi mogli da daju povod za mnogobrojne manipulacije.