Tamo i ovde

Izjava splitskog gradonačelnika Željka Keruma o tome da nikako ne bi Srbina za zeta manje je zabrinula javnost, i tamo i ovde, od njegovog stava da srpske firme ne bi trebalo pripustiti u Hrvatsku. Prvo je porodična stvar koju će šjor Kerum rešavati sa svojom ženskom čeljadi. Drugo je privredno i političko pitanje u nadležnosti države.

I pošto je gradonačelnikova tvrdnja da „Srbi Hrvatima nikad nisu doneli ništa dobro” odmah načelno osuđena, i tamo i ovde, kao šovinistička i rasistička, nije se baš mnogo zalazilo u sadašnje stanje srpsko-hrvatskih odnosa.

Po slikama svakodnevice – izuzimajući izbeglice iz Hrvatske i povratnike u Hrvatsku koji nikako da ostvare svoja građanska, imovinska, radna prava – Srbima s Hrvatima nije tako loše. Poslovično hrle u lance hrvatskih supermarketa; sve više pune hrvatske plaže duž Jadrana; sve češće gledaju nove hrvatske serije na svom TV ekranu.

Sudeći po poslovnoj politici ovdašnjih TV kuća, reklo bi se da su hrvatske „sapunice” kurentna roba. Dve najmoćnije komercijalne stanice, TV Pink i TV B92, iznele su na domaće tržište nekoliko naslova te vrste (bilo je, istina, i drugačijih), od „Vile Marija” pre koju godinu do „Doline sunca” čije je emitovanje upravo počelo.

Uspeh ovog lakog žanra s hrvatskom etiketom ono je što privlači pažnju. Primenjeni model latinoameričkih telenovela hrvatskim sapunicama daje standardizovanu formu s isprepletanim tokovima radnje, relativno kratkim sekvencama, konvencionalnim kadriranjem, umirenim ritmom montaže. U sadržaju je prepoznatljiva vrsta intriga u kojima važno mesto imaju tajne iz prošlosti i grešne ljubavi. Tu su uvek naivni i iskreni s jedne i lukavi i pokvareni s druge strane. Neminovno je rivalstvo među porodicama. Redovne su svakojake zavere, a poželjan je i poneki manji zločin.

Hrvatske serije poštuju zakonitosti žanra koji ne trpi uplitanje politike u užem smislu i teži opštim mestima u dramskim situacijama, izbegava scene izričitog nasilja i seksa, uzdržava se od psovki, grubosti i prostakluka. Spoljna građanska uglađenost. Ambijenti sređeni, spolja i iznutra. Žene doterane. Muškarci preduzimljivi...

Nešto slično u domaćoj produkciji dobili su srbijanski gledaoci jedino od Pinka serijom „Ljubav i mržnja” – sigurno se dobro nosila s hrvatskom konkurencijom i mogla je da pretenduje na gledanost u susedstvu. Za gledaoce iz okruženja kojima je takav tip serije mera svih poželjnih programa, ostalo što dolazi iz beogradskih TV radionica teže je prihvatljivo. Ili je izrazito obojeno humorom (često vrlo prizemnim), ili se izričito oslanja na dnevnopolitičke aktuelnosti, ili je prezasićeno slengom, dijalektima, lokalnim mentalitetom, ili je sklono naturalizmu u priči i njenoj vizuelizaciji, ili je suviše „poseljačeno”...

U obimu, raznolikosti, pa i u povremeno zavidnom kvalitetu domaće serijske produkcije srbijanski gledaoci uživaju već nekoliko poslednjih sezona i oni i jesu publika čijoj se naklonosti, zarad visokih rejtinga, prvenstveno nadaju ovdašnji producenti. Ukoliko, međutim, žele regionalni prodor, naše televizije moraće da se prilagođavaju zahtevima tog tržišta. Time će učiniti nešto i za popravljanje negativnog skora u TV razmeni s Hrvatskom.

Nije sve u reciprocitetu, ali ipak...