Тамо и овде

Изјава сплитског градоначелника Жељка Керума о томе да никако не би Србина за зета мање је забринула јавност, и тамо и овде, од његовог става да српске фирме не би требало припустити у Хрватску. Прво је породична ствар коју ће шјор Керум решавати са својом женском чељади. Друго је привредно и политичко питање у надлежности државе.

И пошто је градоначелникова тврдња да „Срби Хрватима никад нису донели ништа добро” одмах начелно осуђена, и тамо и овде, као шовинистичка и расистичка, није се баш много залазило у садашње стање српско-хрватских односа.

По сликама свакодневице – изузимајући избеглице из Хрватске и повратнике у Хрватску који никако да остваре своја грађанска, имовинска, радна права – Србима с Хрватима није тако лоше. Пословично хрле у ланце хрватских супермаркета; све више пуне хрватске плаже дуж Јадрана; све чешће гледају нове хрватске серије на свом ТВ екрану.

Судећи по пословној политици овдашњих ТВ кућа, рекло би се да су хрватске „сапунице” курентна роба. Две најмоћније комерцијалне станице, ТВ Пинк и ТВ Б92, изнеле су на домаће тржиште неколико наслова те врсте (било је, истина, и другачијих), од „Виле Марија” пре коју годину до „Долине сунца” чије је емитовање управо почело.

Успех овог лаког жанра с хрватском етикетом оно је што привлачи пажњу. Примењени модел латиноамеричких теленовела хрватским сапуницама даје стандардизовану форму с испреплетаним токовима радње, релативно кратким секвенцама, конвенционалним кадрирањем, умиреним ритмом монтаже. У садржају је препознатљива врста интрига у којима важно место имају тајне из прошлости и грешне љубави. Ту су увек наивни и искрени с једне и лукави и покварени с друге стране. Неминовно је ривалство међу породицама. Редовне су свакојаке завере, а пожељан је и понеки мањи злочин.

Хрватске серије поштују законитости жанра који не трпи уплитање политике у ужем смислу и тежи општим местима у драмским ситуацијама, избегава сцене изричитог насиља и секса, уздржава се од псовки, грубости и простаклука. Спољна грађанска углађеност. Амбијенти сређени, споља и изнутра. Жене дотеране. Мушкарци предузимљиви...

Нешто слично у домаћој продукцији добили су србијански гледаоци једино од Пинка серијом „Љубав и мржња” – сигурно се добро носила с хрватском конкуренцијом и могла је да претендује на гледаност у суседству. За гледаоце из окружења којима је такав тип серије мера свих пожељних програма, остало што долази из београдских ТВ радионица теже је прихватљиво. Или је изразито обојено хумором (често врло приземним), или се изричито ослања на дневнополитичке актуелности, или је презасићено сленгом, дијалектима, локалним менталитетом, или је склоно натурализму у причи и њеној визуелизацији, или је сувише „посељачено”...

У обиму, разноликости, па и у повремено завидном квалитету домаће серијске продукције србијански гледаоци уживају већ неколико последњих сезона и они и јесу публика чијој се наклоности, зарад високих рејтинга, првенствено надају овдашњи продуценти. Уколико, међутим, желе регионални продор, наше телевизије мораће да се прилагођавају захтевима тог тржишта. Тиме ће учинити нешто и за поправљање негативног скора у ТВ размени с Хрватском.

Није све у реципроцитету, али ипак...