Svetost u politici

Znajući kakav su život vodili, za mnoge mislioce s pravom možemo reći da ih sopstveni nauk nije prizvao pameti. Ruso je tako dobro pisao o vaspitanju, a tako se loše ponašao prema svojoj mnogobrojnoj deci, potpuno ravnodušan za njihovu sudbinu. Hajdeger, čija je misao o zaboravu bivstvovanja uzrokovala čitave biblioteke knjiga potonjih filozofa, sve do propasti Trećeg rajha uredno je plaćao članarinu za participaciju u Hitlerovoj partiji. Poštovaoci ne samo dela nego i lika ovog mislioca tvrde da je članarinu, po navici, uplaćivala Hajdegerova žena, jer je plaćanje svih kućnih računa, u bračnoj raspodeli zaduženja, bio njen zadatak. Oni koji ovo navode kao solidno opravdanje, ističu, u stvari, nesolidnost sopstvene logike i sopstvenog shvatanja morala. Opsednut pitanjem egzistencije kao slobode, Sartr, inače logoreik i skriboman, nije ništa ni rekao ni napisao o staljinističkim čistkama za koje je u to vreme dobro znao. Smatrao je da bi na taj način kritičarima komunizma dao dobar materijal u ruke. Dobro je smatrao, rđavo je postupio.  

Ovaj nesklad između reči i dela, između mišljenja i bivanja, niko nije bolje objasnio od Seneke koji je i sam oličenje tog nesklada. Gramziv plutofil čija je filozofija besprekorno stoička, Seneka je u raspravi pod, za ovu temu, simptomatičnim naslovom, „O blaženom životu“, tvrdeći da u vrlini leži prava sreća, uputio sebi i ovakvu tobožnju zamerku: „Tako govoriš, reći ćeš mi, ali sasvim drukčije živiš!“

Seneka ovu primedbu razoružava jednom izjavom koja zaslužuje da bude zapamćena. „O vrlini govorim, a ne o sebi.“ Važno je, kaže rimski filozof, da se postavlja etički ideal.

S druge strane, postoje i mislioci poput Sokrata, Spinoze, Kjerkegora ili Emanuela Levinasa koji su u dobroj meri živeli u skladu sa onim što su mislili i govorili.

„Bog nije na nebu, nego u žrtvovanju i u odgovornosti ljudi jednih za druge“, izgovara Levinas u sinagogi – kako o tome čitamo u knjizi Mihaela de Sen-Šerona „Razgovori s Levinasom“ (Albatros plus, 2009).

Najviši etički ideal, prema ovom filozofu, jeste svetost koja se postiže žrtvovanjem. Svetost je potpuna spremnost jednog čoveka da umesto drugog pođe u smrt, bez ikakve nadoknade, kako kaže filozof, bez ikakvog očekivanja dobiti. To je heroizam koje se ne čini radi herojstva, nego isključivo radi drugoga.

Ovakav prioritet drugog, nešto je što su kritikovali mnogi, a najpozvaniji za tu kritiku svakako je Pol Riker, pisac dela „Sopstvo kao drugi“. Čovek i prema sebi treba da se ponaša kao što se ponaša prema drugome; nemoralno je zapostaviti sebe u odnosu na drugog. Tako to vidi Riker. Čitava ova rasprava, međutim, nastaje iz principijelnih razloga, jer se u njoj ne razmatraju dve osobnosti, nego dva, u biti uvek prazna, pojma.

Levinasova etička filozofija je danas od izuzetnog političkog značaja jer objašnjava ključne stvari o traumatičnim društvima. Briga, žrtvovanje, pokajanje, traženje oproštaja, oproštaj – to u filozofiji ovog mislioca nisu prazni pojmovi, nego poziv na novo, odgovorno učešće u političkoj zajednici.

Levinasova filozofija nastaje nad ponorom nacističkih i staljinističkih logora, u koji su ugrađena i odobravanja i ćutanja tako značajnih filozofa kao što su Hajdeger i Sartr. Šta posle ovog pakla koji su proživeli milioni na Zemlji?

Crpeći iz talmudskog učenja, Levinas jasno govori da oproštaj može dobiti samo onaj ko ga zatraži, a da oprostiti može samo žrtva. Svaka žrtva oproštaj može dati samo u svoje ime. Niko nije ovlašćen da oprašta u ime drugih žrtava.

Ukoliko se na državnom ili nacionalnom nivou traži oproštaj od druge države ili nacije, onda se taj oproštaj i traži i daje isključivo zbog budućih generacija, jer se samo na njih odnosi. Iz njega su isključeni oni koji su naneli zlo. Oni moraju oproštaj da traže individualno od žrtava. Šta ukoliko zločinac koji se pokajao nema više od koga da traži oproštaj jer su njegove žrtve mrtve? U tom slučaju, on ostaje sam sa sobom u pokajanju. To je pravedno. Sve drugo je nepravda.

„Možda u pojmu svetosti ima mesta za pojam politike“, kaže Levinas.

Ovu misao, koja nije izrečena bespogovorno, shvatamo tako kao da nam govori da za pravdu u jednom društvu nisu dovoljni samo dobri zakoni i njihovo poštovanje, iako je to osnovni uslov za svaku vrstu pravednosti. U pravednom društvu, naime, treba da se ističu ideje brige, odgovornosti, požrtvovanja, pokajanja i njima srodne – ali, kako ih isticati ukoliko se na izvestan način ne stimulišu oni koji su njihovo oličenje (odnosno, oni čije delovanje ove ideje apstrahuju)?

Da podsetimo, Levinas smatra da se dobro delo čini isključivo zarad drugog, bez ikakvog interesa. To je tačno sa stanovišta odgovorne individue kakvu Levinas naziva svetom. Ali društvo koje bismo nazvali pravednim nikako ne bi smelo biti nezainteresovano za promovisanje takvih svojih članova. Pravednost tog društva ogleda se upravo u njegovom interesu da baštini postupke i radnje onih koji, bez ikakvog interesa, čine pravedna dela. To bismo, eventualno, mogli nazvati svetošću u politici.