Treći kućni rat

Suprotno dosadašnjoj istoriji ratovanja – kad se uglavnom znalo ko koga napada, ko se brani i ko se s kim pajtoše pred „opštu šorku” – na naš stan na raskrsniciglavnih hodnika u zgradi, bez objave, sa istoka, zapada, severa i juga nagrnula je neprincipijelna koalicija: združeni odredi bubašvaba, bubarusa i žutih mrava!Ujedinjeni insekti zgrade – neprijatelji kućnog mira (u daljem tekstu UIZ–NKM) na jednoj strani fronta, a moja nedužna familija i ja (MNFiJ) na drugoj!

Neravnopravni sukob – deset hiljada na jednoga – nije započeo iz čista mira, već ima bogatu pozadinu. Izviđači i komandosi agresora od podizanja stambenog zdanja davne 1945. neprestano vršljaju duboko na zabranjenoj porodičnoj teritoriji, nadiru iz cevi ulične kanalizacije i u redovima pripadnika MNFiJ-a čine svakojaki zulum. Nezvani jedu sa nama u trpezariji, rovare nam po špajzu, lickaju se u kupatilu, a ponekad izvode i diverzantsko-terorističke akcije u dnevnoj sobi: drsko iz mraka gledaju TV! Vole i oni španske serije.Uvijaju im se „antenice” na glavi kad na ekranu padne meka erotska scena. Čarke oko TV-a bi još nekako i prošle, ali kad smo žena i ja osetili da nas u bračnoj postelji neko iz ćoška posmatra – šta posmatra, bulji! – nismo nipošto hteli da pređemo preko te odvratne ratnohuškačke provokacije. Plastičnom papučom, koja je uvek pri ruci pored francuskog kreveta, žestoko smo uzvratili na voajerske ispade tvrdokrilnih manijaka s totalno ukovrdžanim „antenicama”.

Ubrzo smo uvideli da papuča kao sredstvo urazumljivanja nije dovoljna – hitinski omotač iz generacije u generaciju napadača sve je tvrđi, a buvljačka plastika sve mekša – pa smo dohvatili ubitačniji kalibar: nanule, klompe i gojzerice. Pošto ni to nije pomoglo, prešli smo na aerosolni kiseli sprej, smrdljivu kredu i sladunjave narandžaste trake, a kako se ni razorna sredstva iznenađenja nisu pokazala efikasnim – sin i ja u predsoblju redovno ostavljamo „defanzivne” čarape nošene tri dana – prešli smo na specijalni rat: psihološko maltretiranje UIZ–NKM-ovaca „govorancijom”.

Ne mogu da se požalim, bilo je pomaka. Bubaruse, bubašvabe i žutaći beže pod lamperiju dok im s podignutim prstom spočitavam kako smo miiz MNFiJ-a u stvari za miroljubivu koegzistenciju sa svim nosiocima krilaca – bilo tvrdih, bilo mekih – u bližoj i daljoj okolini. Pa ih mučim dalje, a oni pate u rupici. Kažem im da mi nikog ne mrzimo, taman posla, a papuče u našim rukama su – modni krik! Dobro, de, relikt prošlosti. Desna skretanja... Mada teško uzdrmani praznom pričom o ovdašnjoj rastućoj ljubavi i saradnji sa vaskolikim univerzumom, nasrtljivci bi se iz skrovišta ipak volšebno vraćali još žešćom migracijom.

Kako ni dva velika „fajtanja” 1974. i 1999. nisu presudila ko je u mom domu glavni, odlučio sam da stupim u konačni obračun. Proglasio Treći kućni rat! Poučen traljavim rezultatima iz minule epohe, izmenio sam taktiku. Opametio se. Prelomio da se prethodno dodvorim moćnom savezniku. Da izlobiram ujka-Ljubu Otrova.

Lobiranje me koštalo sto evrića. Šta da se radi, lobiranje košta, ali je zato ishod uvek dobar. Ako hoću da ratujem, onda treba i da pljucnem kintu. Ujka Ljupče se raskomotio, obećao bublji pomor, amene, ženu i decu poslao kod babe na Karaburmu da prenoćimo. Povadio smrtonosnu elektroniku, hemiju, fiziku: kamere, džojstike, monitore, boce, prskalice, creva – sačuvaj bože od opreme – i zatvorio za nama vrata...

Sutradan sam, s krpom preko usta, satima lopatao. Iznosio. Džakove naslonio uz kontejner. Zvao i „Čistoću” da radnici negde „to” odnesu. A pre nego što sam zaključao stan, iz mračnog hodnika jedan miš šmugnuo je pored moje noge i nestao ispod sudopere u kuhinji. Dohvatio sam onu lopatu i s osmehom krenuo u potragu za štetočinom. Ja, učesnik tri lokalna sukoba, znam kako treba s glodarima...

Darko Kalezić