Трећи кућни рат

Супротно досадашњој историји ратовања – кад се углавном знало ко кога напада, ко се брани и ко се с ким пајтоше пред „општу шорку” – на наш стан на раскрснициглавних ходника у згради, без објаве, са истока, запада, севера и југа нагрнула је непринципијелна коалиција: здружени одреди бубашваба, бубаруса и жутих мрава!Уједињени инсекти зграде – непријатељи кућног мира (у даљем тексту УИЗ–НКМ) на једној страни фронта, а моја недужна фамилија и ја (МНФиЈ) на другој!

Неравноправни сукоб – десет хиљада на једнога – није започео из чиста мира, већ има богату позадину. Извиђачи и командоси агресора од подизања стамбеног здања давне 1945. непрестано вршљају дубоко на забрањеној породичној територији, надиру из цеви уличне канализације и у редовима припадника МНФиЈ-а чине свакојаки зулум. Незвани једу са нама у трпезарији, роваре нам по шпајзу, лицкају се у купатилу, а понекад изводе и диверзантско-терористичке акције у дневној соби: дрско из мрака гледају ТВ! Воле и они шпанске серије.Увијају им се „антенице” на глави кад на екрану падне мека еротска сцена. Чарке око ТВ-а би још некако и прошле, али кад смо жена и ја осетили да нас у брачној постељи неко из ћошка посматра – шта посматра, буљи! – нисмо нипошто хтели да пређемо преко те одвратне ратнохушкачке провокације. Пластичном папучом, која је увек при руци поред француског кревета, жестоко смо узвратили на воајерске испаде тврдокрилних манијака с тотално уковрџаним „антеницама”.

Убрзо смо увидели да папуча као средство уразумљивања није довољна – хитински омотач из генерације у генерацију нападача све је тврђи, а бувљачка пластика све мекша – па смо дохватили убитачнији калибар: нануле, кломпе и гојзерице. Пошто ни то није помогло, прешли смо на аеросолни кисели спреј, смрдљиву креду и сладуњаве наранџасте траке, а како се ни разорна средства изненађења нису показала ефикасним – син и ја у предсобљу редовно остављамо „дефанзивне” чарапе ношене три дана – прешли смо на специјални рат: психолошко малтретирање УИЗ–НКМ-оваца „говоранцијом”.

Не могу да се пожалим, било је помака. Бубарусе, бубашвабе и жутаћи беже под ламперију док им с подигнутим прстом спочитавам како смо мииз МНФиЈ-а у ствари за мирољубиву коегзистенцију са свим носиоцима крилаца – било тврдих, било меких – у ближој и даљој околини. Па их мучим даље, а они пате у рупици. Кажем им да ми никог не мрзимо, таман посла, а папуче у нашим рукама су – модни крик! Добро, де, реликт прошлости. Десна скретања... Мада тешко уздрмани празном причом о овдашњој растућој љубави и сарадњи са васколиким универзумом, насртљивци би се из скровишта ипак волшебно враћали још жешћом миграцијом.

Како ни два велика „фајтања” 1974. и 1999. нису пресудила ко је у мом дому главни, одлучио сам да ступим у коначни обрачун. Прогласио Трећи кућни рат! Поучен траљавим резултатима из минуле епохе, изменио сам тактику. Опаметио се. Преломио да се претходно додворим моћном савезнику. Да излобирам ујка-Љубу Отрова.

Лобирање ме коштало сто еврића. Шта да се ради, лобирање кошта, али је зато исход увек добар. Ако хоћу да ратујем, онда треба и да пљуцнем кинту. Ујка Љупче се раскомотио, обећао бубљи помор, aмене, жену и децу послао код бабе на Карабурму да преноћимо. Повадио смртоносну електронику, хемију, физику: камере, џојстике, мониторе, боце, прскалице, црева – сачувај боже од опреме – и затворио за нама врата...

Сутрадан сам, с крпом преко уста, сатима лопатао. Износио. Џакове наслонио уз контејнер. Звао и „Чистоћу” да радници негде „то” однесу. А пре него што сам закључао стан, из мрачног ходника један миш шмугнуо је поред моје ноге и нестао испод судопере у кухињи. Дохватио сам ону лопату и с осмехом кренуо у потрагу за штеточином. Ја, учесник три локална сукоба, знам како треба с глодарима...

Дарко Калезић