Beskonačna elegija o životu

Krstivoje Ilić (1938), autor je zbirki pesama: „Razdor u sluhu ruže”, „Labudovi nad Vila-Leskom”, „Elegije iz predgrađa”, „Prigovor Orfeju”, „Jesenji predeli”, „Katreni o vinu”, „Mišarske elegije”, „U sudnji čas”, „Soneti za kurtizane”, „Elegije nad gorama i vodama”. Izdavačka kuća Nolit, povodom 45 godina književnog stvaralaštva i sedamdeset godina života pesnika, objavila je njegovu novu zbirku soneta „Kad sve ovo mine”. Iz ovih soneta, kaže Dragan Lakićević, vidi se da je Ilić pesnik koji u formi soneta ume da iskaže sve i da se obrati svakome. Takvi su bili i klasični pesnici soneta.

Već pola veka ispisujete beskonačne elegije o ljudima i njihovim sudbinama. Kako je sve počelo?

Kod mene se, od najranijih stihova izdvojila jedna tamna, prigušena melodija patnje nad svim pojavnostima koje nas okružuju. A takvo stanje duha moglo se izraziti jedino elegičnim tonovima. Ta atmosfera prepoznatljiva je i u mojoj prvoj knjizi, „Razdor u sluhu ruže”, u izdanju beogradske „Prosvete”. Moj prvi urednik i recenzent, naš najveći liričar Stevan Raičković, Visoki Stevan, predvideo mi je neslućeni uzlet, ali i još veći bol među nemilosrdnim savremenicima. Tako se i dogodilo.

Prva knjiga je pesnički čin koji uzbuđuje, ona umnogome određuje sudbinu pesnika, ali je tek druga zbirka pravi ulazak u svet literature?

Iz dalekih vekova, kao senke letećih tužbalica, pojavili su se naglo „Labudovi nad Vila-Leskom”. Ovaj rukopis bio je plod jedinstvenog nadmetanja pesnika i poezije, najvećeg u istoriji jugoslovenske književnosti. Sa njim, bio sam jedan od pobednika na Konkursu udruženih izdavača. Učinilo mi se – sve dveri slave su otvorene.

A nije bilo tako?

Ma, kakvi. Otvorili su se samo ponori zavisti i mržnje. Čak su mi i nagradu „Branko Miljković” oteli. Svedoci su mnogobrojni, sa akademikom Matejom Matevskim na čelu, tadašnjim predsednikom žirija.

U Nolitu, gde je bio urednik Ivan V. Lalić, objavili su vašu zbirku „Prigovor Orfeju”?

To mi je druga, i poslednja zbirka u slobodnom stihu. Po Lalićevim rečima iz objavljene recenzije, ona me je povezivala sa evropskim pesništvom, posebno sa Helderlinom. Knjigu sam napisao na Staroj planini, stalno zagledan u daleko plavetnilo iznad Trakije, osećajući duh i dah, i zvučni treptaj Orfejeve rapsodije iznad rodnih planina, koje su i odgajile tog plavokosog, božanskog Pevača, i mladog kraljevića.

„Mišarska elegija” doživela je više izdanja?

Posle mnogo godina vratio sam se u zavičaj, sećajući se Raičkovićevih reči. I, opet su se obistinile. Objavio sam četiri svečana izdanja „Mišarskih elegija”, kao i jedno posebno, sa podnaslovom „Stihovi i note”, gde su date partiture muzike za horove i orkestre, našeg uglednog kompozitora Budimira Gajića. Neke od tih kompozicija postale su prave himne širom srpstva. Izvođene su onda, najpre sa čuvenim horom „66 devojaka”, i dirigentom Brankom Đurkovićem, a izvode se i danas.

Zbirku ste pretočili u dramu „Mišarska bitka”?

U toj ponesenosti, napisao sam je munjevito, a izvedena je premijerno u avgustu 2006. povodom dva veka od besmrtne ustaničke pobede na Mišarskom polju, što je i bio uvod u stvaranje moderne srpske države.

A onda ste se vratili elegiji?

Da, tako je nastala jedna od mojih najboljih knjiga – „Elegije nad gorama i vodama”, koju je objavila beogradska „Prosveta”. Elegije, kao najstariji pesnički rod, koji datira još od pre dve hiljade godina, nastale u Joniji, nalažu tešku formu distiha, i prožimanje sadašnjeg i mitološkog vremena. Pisao sam ih u obogaćenom heksametru.

Sonetu, vašoj pesničkoj strasti, vratili ste se i u najnovijoj knjizi „Kad sve ovo mine”?

Soneti su moja večna ljubav. Još u prvoj knjizi, završni ciklus nosi naslov „Soneti pomračenja”. Ja sam ih povremeno pisao i objavljivao. Rukopis „Porekla soneta” dovršen je početkom novog milenijuma. Srpska književna zadruga objavila ga je 2006. Bio je to vrhunac moga dosadašnjeg pevanja.

Šta trenutno pišete?

Završio sam novu dramu „Grob na vodi”, o nastanku dinastije Nemanjića, i predao sam je Šabačkom pozorištu. Očekujem izlazak knjige izabranih soneta. Pišem, lagano, i knjigu lirske proze, o sudbini sopstvenih uspomena.

Kako gledate na uništavanje starih, uglednih izdavačkih kuća, čiji ste autor bili godinama?

Kao na groblje duhovnih kraljeva. Može nešto fizički biti uništeno danas, ali će se pamtiti večno. Ima i izuzetaka. Zoran Živković, urednik Nolita, poštujući našu višegodišnju saradnju, moje pesničko delo i dva jubileja, objavio je knjigu soneta „Kad sve ovo mine”. Nažalost, redak čin prefinjenog saradničkog gospodstva.

Zoran Radisavljević